Препуњена чаша

ТРАГОМ ВЕСТИ
Нема веће варалице од живота – јада се познаник, изневерених нада. Веровао је, каже, у напредак а дошао у ситуацију да се бори за голи опстанак.

Не пада му на памет да се запита није ли претеривао у очекивањима и уљуљкивао се у њима. Само је, образлаже, следио системске смернице које су „гарантовале” боље сутра.

У одбрану њега и њему сличних жртава илузија, стала је шефица једног од најутицајнијих интернетских медија „Хафингтон пост”. Живимо у добу које би се могло назвати „Много је горе него што смо мислили да ће бити”, истакла је у свом блогу Аријана Хафингтон, па наводи, као и други аналитичари, низ примера „знатно горег од замишљаног”. Ширење нафтне мрље у Мексичком заливу је веће и опасније него што се у први мах мислило, баш као што се у лето 2005. испоставио налет урагана Катрина који је опустошио Њу Орлеанс и околину.

Претходни шеф Беле куће је предвиђао „блиц-кригове” али ратови су се протегли – у Авганистану већ више од девет а у Ираку више од седам година. Повећавање ризика на њујоршком Волстриту је подразумевало да ће, поред добитника, бити и мноштво губитника али су се „ствари изметнуле” чак у глобалну кризу…

Није се ни слутило да ће се актуелизовати изрека „дужан ко Грчка” и да ће, тако, античка колевка демократије ставити на тежак испит континенталну унију демократских земаља и претендената за учлањење у ту заједницу. Као Американка грчког порекла, Аријана признаје да су и њена очекивања изневерена. Увек се, пише, залагала за прожимања постојбине и нове домовине, али није ни помишљала да би то требало да се догоди онако као што се десило сада – прекомерним државним задуживањем чиме је, рекло би се, поприлично оштећено савремено цивилизацијско стабло, коме су оне биле корен и крошња.

То стабло се сада окрепљује заливањем из економски „оживелих”, а претходно замрлих, неисказаних или неуважених сила, као што су Кина, Русија, Индија и Бразил. Али, ни оне не могу да буду сигурне да ће им се испунити нарасла очекивања.

Све је теже, наиме, предвидети којим ће се правцем кретати свет. И какав ће бити однос снага у њему.

Лично ми се чини да су превазиђене поделе на песимисте и оптимисте. Симболична чаша, коју су први карактерисали као „до пола празну” а други као „до пола пуну”, данас ми изгледа, као у мађионичарској тачки, препуна свега и ничега, крцата обећањима и њиховим неостваривањима.

Ово што данас трауматично преживљавамо је оно што се претходно пројектовало као „светлија будућност”. Оно што смо проживели с муком, или бар с кнедлом у грлу, неки ипак носталгично пропагирају као „стара, добра времена”.

Оба доживљаја проистичу, уз остало, из олакости растућег политичког рекламерства којим се, попут узлета „ријалити шоуа”, забашурују изазови реалности, иако је у њој све очигледнија комбинација онога што нас је увалило у невоље и онога због чега се не достиже излаз из њих.

Проблем је тим већи што је дугорочнији. Доносиоци политичких одлука су (у САД) још осамдесетих година прошлог века знали шта може да нас снађе 2010. године, преноси се оцена економисте са Принстонског универзитета Алана Блајндера. Али додаје он, упозоравајућа сазнања нису примењена, јер се сматрало да постоје непосреднији задаци од предупређивања опасности „далеке будућности”.

Таква занемаривања практиковала су се, готово пионирски, у бившој Југославији. Да би јој одузеле будућност, безмало две деценије пре садашње, и даље полемичне, међународне приче о светској сутрашњици…