Кич је кич

Може изгледати да се непозван укључујем у ову дискусију која се одвија на страницама „Политикиног” Културног додатка, али желим да се огласим јер се сматрам директно ПРОЗВАНИМ неким изјавама Кокана Младеновића, које се тичу положаја добронамерних и злонамерних позоришних критичара, положаја пријатеља и непријатеља неке позоришне куће и неке позоришне политике и репертоара... као и што се тиче уметничких слобода уметника, нарочито оних младих и нарочито оних који су у Атељеу 212 урадили представу ДА НАМ ЖИВИ, ЖИВИ РАД и који су својим радом на тој представи изазвали још једну буру у чаши балканске позоришне воде у Београду.

Хоћу да се огласим јер се осећам и сам ПРОЗВАН изјавама Кокана Младеновића о неподобности критичара Ивана Меденице и због ускраћивања протоколарних карата овом критичару за представе Атељеа 212, јер сам и сам такорећи дневно активан позоришни критичар – пишем редовно за Радио Београд 2 и пишем самостално, без цензуре – што значи често и веома НЕГАТИВНО и о представама Атељеа 212 – и о фамозној КОСИ, као и о другима које сматрам лошима. Видећи да је то постало забрањено одлуком Кокана Младеновића – или бар може изазвати суспензију са листе добродошлих критичара и покушај одстрањивања са критичарске позиције, значи може се радити о ускраћивању права на рад критичару, принуђен сам да и сам кажем неколико речи о том проблему.

Плати, бато!

Наиме, посао критичара је део једног укупног позоришног посла и критичар је тај који је , заступајући и позоришну публику, али и време у коме живимо, као укупну историју драме и позоришта, и још шире – заступајући све знање овог света, одговоран пред свима – даје свој став јавно о представи коју је са том публиком гледао.

Позоришни критичар је онолико у праву колико успева да стави виђену представу у реалан друштвено-историјски и уметнички контекст и прикаже то дело тако да га публика која прочита критику, доживи још једном, не у позоришту и заједно са осталима, него код куће у тишини размишљања и поновног анализирања. Уколико критичар не погоди никакве заједничке мисли публике и људи који уопште читају критику – онда та критика није ни битна. Уколико критичар погађа тачно у важна места - представе и публике, друштва и времена истовремено – јавља се и ефекат узбурканих реакција, код оних чинилаца који су незадовољни проценама и ставовима, а сматрају их могуће прихватљивима од оних људи којима се и сами обраћају.

Кокан Младеновић се понаша, у својству управника Атељеа 212, као да је шеф неког клана или бар неке велике мултиетничке компаније, која штити своја угрожена права да производи и продаје своје производе. Хоћу да кажем да акције које спроводи овај управник, делују тако као да су намењене, не позоришту које се бави уметничким производима и њиховом приказивању публици, него као да производи бар оружје, ако не и саму нуклеарну бомбу!

Поверовао је овај управник позоришта да је ово позориште некако постало његово и да се свако ко о том позоришту мисли или каже нешто што се њему не свиђа, има сматрати његовим и тиме и позориштевим непријатељем, ако могу тако директно и буквално граматички и правописно рогобатно да се изразим. Мислим – занесен успесима у конструисању екипе новинара и пропагатора једне своје пашквилне идеје о тобожњој револуцији у позоришту и друштву – тобожњој у смислу лажној и баналној, произвољној и супротној идеји револуције – значи супротној јасној промени у друштву или позоришту... Кажем, занесен успесима у формирању плаћених тимова новинара задужених за похвале и рекламу рада овог позоришта – Кокан Младеновић је заборавио да има и људи који смеју да сматрају, да је то што он приказује у свом репертоарском опусу, слабо, дилетантско и лажно. И не само што то заборавља него би хтео и да забрани да се то пише и мисли. Или би бар хтео да забрани да се тако пише бесплатно – плати ти бато, карту па пиши шта хоћеш, ако то хоће неко да објави – док и то нисмо забранили. Ради се, наравно и на томе, знам поуздано!

Дакле, Иван Меденица – али и било који критичар који не пише похвално, него пише лоше – критички, отрежњујуће, о дилетантским и расклиматаним, лошим репертоарским потезима и о просто речено ЛОШИМ представама, тако како се о њима пише у нормалном свету – е такав критичар неће добијати НАШЕ карте више за бадава!... Чије су то карте НАШЕ – можда је те карте наследио Кокан Младеновић од својих предака, па их брани од злоупотребе једног бедног критичара и незналице позоришта, професора Историје светске драме, Ивана Меденице, штитећи тако буџет Републике Србије јер неће издати бесплатну карту једном критичару који, замислите, има смелости да превару и кич назове преваром и кичем!... Мислим – како сам и сам тако називао такве потезе дотичне репертоарске политике и дотичног револуционарног репертоара, сматрам да ни ја нисам заслужио да се на мене арче друштвене, Атељеове, Коканове – паре за бесплатне карте за представе, јер нисам ПРИЈАТЕЉ такве позоришне куће – ниједне собе ни кухиње у тој кући! Нисам! И сваки онај ко и даље буде узимао бесплатне карте од Атељеа 212, мораће да се закуне, ту на самој благајни, на Библију или на Програм Револуционарне представе, да ће о представленијима са те сцене писати, причати и мислити – само ПОХВАЛНО! Јер у супротном, тешко си га њему – добиће и такве атрибуте као што је незахвалан, али можда и неписмен, полуписмен... а у сваком случају – злонамеран!

Лажни гламур

Одричем се права на бесплатне улазнице у Атеље 212 и заклињем се јавно, да нећу више писати ни негативно ни позитивно и никако о овом позоришту и његовим представама. Јер – знам унапред да ја нисам тај добронамерни критичар који ће ПРОПАГИРАТИ тај, тобожњи револуционарни репертоар. Напротив – ја сам се већ показао као непријатељ таквих глупости и замазивања очију и позоришне лажи и преваре, коју нам Кокан Младеновић, онако ДАДОВски банално и недоучено, а агресивно и надмено, на силу сервира и тера нас својом плаћеном пропагандном машином да заволимо тај лажни гламур у који ни сам не верује, наравно.

А сада и неколико речи у одбрану представе и режије Анђелке Николић и текста њеног и Милана Марковића – ДА НАМ ЖИВИ, ЖИВИ РАД. Писао сам критику која је објављена и рекао сам да је то НАЈБОЉИ кабаре који сам видео у нашем позоришту. Сматрам да би тај кабаре био још и бољи да није дошло до цензорских интервенција Кокана Младеновића и екипе око њега у позоришту. Екипе која се препала од сопствене идеје да праве политички кабаре!

Срећом, таленат младих аутора је неспоран – што се видело по многим позитивним критикама које је, на пример, Анђелка Николић добила за свој рад – мислим да нема ниједну негативну до сада!... Бахато оспоравати ауторима таленат и тражити њихову ЗАХВАЛНОСТ што су се одазвали на позив да ураде представу – то је у најмању руку бесмислено, или ако хоћете и злонамерно, или чак – перверзно!

Но, како увек кажем у критикама – наше позориште не може да буде боље од нашег друштва!... И сам Шекспир је то рекао – ПОЗОРИШТЕ ЈЕСТЕ ОГЛЕДАЛО СТВАРНОСТИ – времена, друштва, људи, односа, укуса, слободе, насиља, стваралаштва... Све што се дешава у друштву, дешава се и у позоришту. Али – то не значи да се против свих тих погрешака не боримо!

Напротив – сматрам да је борба тек почела!

Аутор је редитељ и критичар из Београда