Што више бетона то боље

На првим београдским Данима Ориса који ће се одржати 14. маја у Дому синдиката једна од главних звезда биће холандски архитекта Вини Мас. За непуне две деценије рада биро MVRDV, који је са још двоје колега 1991. основао у Ротердаму. потписао је веома разноврсне реализације широм света. Од телевизијског центра Вила ВПРО, преко стамбеног насеља за старије особе у Холандији, холандског павиљона за Светску изложбу у Хановеру (2000), до Матсудаи културног центра и Gyre шопинг центра у Јапану, стамбене зграде Мирадор у Мадриду и хотела Лојд у Амстердаму.

Вини Мас је био професор на чувеном Берлаге универзитету, на Јејлу и Универзитету у Охају, а данас је гостујући професор архитектонског дизајна на МИТ-у у Масачусетсу и на факултету архитектуре у Делфту. Води пројекат „Why Factory” Истраживачког института за град будућности, који је основао 2008, у сарадњи са Delft School of Design.

Веома млад путовао је светом, посећујући изузетно сиромашне земље.

„Водила ме је радозналост. Желео сам да сазнам како људи решавају проблеме у екстремно различитим условима од оних у којима живим. Видео сам да то води веома занимљивим, некад скоро бизарним решењима просторних проблема. То ме је терало да упоређујем просторна решења у различитим условима. Помало је контрадикторно и парадоксално – био сам заинтересован за различитост а долазио сам до сазнања да је све повезано.”

Да ли сте били шокирани условима живота у тим земљама?

Нисам сигуран да је реч шокиран права. Иако сам долазио из уређене државе од почетка сам знао куда идем. Знао сам колико страшни животни услови могу бити. Оно што сам видео потврдило је моју претпоставку да су у условима великог сиромаштва потребна енергична решења. Просторна решења у тим земљама омогућавала су, колико толико, нормалан живот и преживљавање. У Судану или Северној Кенији, нека племена била су у јако добром сагласју са околином.

Живимо у веома тешкој економској кризи, како у Србији, тако и у Европи. Колико је Ви осећате?

До пре три-четири месеца суочавали смо се са озбиљним падом наруџбина. Били смо присиљени да смањимо број запослених у бироима и морали смо у свему да будемо изузетно флексибилни. Изгледа да је с тим готово – у последња три месеца побољшале су се економске прилике у Кини и Индији, Кореји, на Тајвану, у Швајцарској, Француској, Норвешкој... Из различитих разлога тамо опет желе да инвестирају у грађење и траже архитекте. Осећа се енергија да се савлада криза, да се нађу решења, појавила се жеља да се ствари поправе у економији.

Значи, то није крај архитектонских звезда, оних који граде широм света?

Не видим зашто архитекти не би градили широм света. Тиме се размењују идеје и знања. Данас су много опасније корпорације које путују светом и све су веће – три, четири, пет хиљада људи ради за њих. Корпорације контролишу сваку наруџбину, па све зграде почињу да изгледају исто. То је много озбиљнија претња него неколико веома интелигентних људи који имају свој лични и посебан начин решавања проблема на различитим локацијама. И још нешто, они праве зграде-иконе. Наравно да свака зграда Захе Хадид не може дати одговоре на сва питања, али може бити веома корисна, може водити ка променама у реализацијама. Мислим да постоји и расте потреба за грађењем иконичких зграда.

(/slika2)

Бавите се и социјалном, непрофитном архитектуром. Могу ли и такви објекти бити иконички?

Финансије су веома компликована ствар, а кад градите социјалне станове имате веома ограничен буџет. Тада тим објектима дајемо већи значај него што се очекује. Рецимо, на Тајвану у Тајпеју смо пројектовали Вертикално село. Свака зграда има башту на крову што омогућава свакој породици да индивидуализује свој простор. Треба добро смислити како то изградити веома јефтино. А ако нам то успе, онда ћемо подићи ниво иконичности оваквих подухвата.

Били сте у Љубљани, али никад у Београду. Имате ли некакву претпоставку како то овде изгледа, а имајући у виду све лоше вести које су стизале одавде до Вас последњих двадесетак година.

Отворен сам, бићу тамо и надам се да ћу затећи град с много енергије у којем су људи свесни ужаса које су прошли последњих двадесет година. Ти људи, надам се, желе да ураде оно што је најбоље за свој простор и да се за то боре на леп и поетичан начин. Томе се могу надати, али не знам, треба да видим.

Долазите у не баш архитектонски уређену земљу. О чему ћете говорити у Београду?

Могу само да говорим о свом приступу и да кажем да је оптимистичан и конструктиван. Можда можемо да говоримо о нечему што је у вези с вашом праксом и што тражи размишљања на два нивоа: најпре на интелектуалном, а затим можемо да говоримо и о ономе што се сада дешава у Србији – шта је могуће, шта вас инспирише, а шта је комплетно погрешно. И једва чекам да то чујем од вас.

У Холандији се сваких десет година пројектује и изгради по један нови град. Делфт је стари град, како се данас размишља о његовој будућности, како би требало да изгледа за 10 година?

Нисам још о томе практично размишљао, Делфт јесте стари град, има споменике из 17. века. Тражили су од мене да радим такве пројекције за неке друге градове (Хаг и Алмира), па сад могу само да говорим о њима. Све је на нивоу претпоставки. Европски градови се морају дефинисати, морају се поставити приоритети и претпоставити шта се може догодити с променом услова живота на нашој планети, као и шта се може урадити у новим економским условима. Много је претпоставки и треба бити веома имагинативан да би се одговорило на огромне промене с којима ћемо бити суочени у Европи.

Чула сам да сте веома заинтересовани за источну и јужну Европу. Зашто?

Не баш, али веома ме занима Тирана. Албанија је најсиромашнија европска земља, а могла би пронаћи свој пут и постати пример другима. Видим изазове и опасности. Обала Албаније је, као и обале Црне Горе и Хрватске, окупирана ситним инвеститорима што води у грађевински масакр и девастацију обале. Албанија може лако доћи у ситуацију у којој је сада Шпанија у којој је убијена сва лепота обале.

Кад нека земља почиње испочетка треба јој омогућити да искористи знања и своје потенцијале, да, рецимо, као Кина уложи у брзе пруге, а не само да гради аутопутеве као што је то урадила Европа. Морало би се више улагати у јавни транспорт, а отворен приступ Албаније могао би подстаћи корисну дискусију о томе како треба да изгледа савршена обала, или предео, или шта је најбољи могући пољопривредни систем. То је јако важно, и то волим код Албаније. Надам се да ће други научити нешто из тога.

Шта је најбоље у архитектури? Пројектовање или грађење?

Ја волим грађење, волим реализације. Што више бетона то боље.

.........................................

Архитектонске звезде

Морам да протестујем у вези с термином архитектонске звезде. Он је повезан с генерацијом из шездесетих. Сви су добили Прицкерову награду и сви су релативно јефтино наплаћивали свој рад, па отуда толико њихових јавних зграда широм планете. То се сада променило. Јавне зграде се мање граде, сада је јача веза приватног капитала с капиталом који се инвестира у стамбену изградњу. Не инвестира се више толико у културне објекте. Можда улога архитектонских звезда помало слаби и питање је како ће се то превести у нову генерацију, али то не значи да су непотребне. Много је проблема и тема које заслужују квалитетно истраживање и одлична решења. Има простора и за следећу генерацију архитеката, за оне који ће тек постати познати, који ће направити нешто посебно.