ВИЗАНТ НА ТЕМЗИ

Удаљавајући се од викторијанског модела на који је толико поносна, Британија је у данима великих изазова озбиљно начела традицију бипартизма па своју нову владу мора да тражи у преговорима на које није навикнута.

Од Даунинг стрита 10 преко затворених клубова до пабова почела је сасвим небританска лицитација око владајуће коалиције, што Уједињено Краљевство приближава досад презреним византијско-латинским традицијама континента.

Бирачи су желели промену, истина недовољно да би је добили, па су лабуристима премијера Гордона Брауна ускратили историјски четврти мандат и конзервативцима Дејвида Камеруна поклонили највише гласова, али је победа кастрирана – што либералним демократама Ника Клега омогућава да одређују већину у Вестминстеру.

Притиснути озбиљном кризом и буџетским дефицитом који је сасвим близу дефициту Грчке, Британци су лабуристе отерали у сенку и показали спремност да се одрекну традиционалне доминације тандема великих и да у игру убаце свежу политичку крв.

Коалиције су, барем до сада, сматране за несавршен изум континенталне Европе. Британци су били навикнути на једну партију на власти, другу у опозицији. Владе су, захваљујући недемократском изборном систему по коме „победник узима све“, имале стабилну већину и диктирале политику.

Распарцелисани политички пејзаж Острва сада није ништа друкчији од француског или немачког. У петак ујутру британски лидери ненадано су се нашли на њима непознатом терену јер је подељени парламент сасвим ретка појава. Последњи пут се то догодило 1974, па су убрзо заказани нови избори.

Збуњени политичари покушавају да дешифрују поруку бирача. Сви су донекле разочарани: Камерун јер није добио апсолутну већину, Браун јер је изгубио, Клег јер је прошао слабије него што је очекивао.

Торијевци нису успели да лабуристима задају фатални ударац, иако је то до пре неколико месеци изгледало сасвим извесно, мада може да се испостави да се Камерун неће плашити да као најмлађи премијер у последња два века формира мањинску владу.

Вероватније је ипак да ће Британија добити коалициони кабинет. Историчари говоре о британском таленту за компромис. Изгледа да је дошло време да се тај дар поново активира у земљи која је притиснута кризом, поделама и конфликтима: класним, расним, севера и југа, менаџмента и синдиката, партијским конфликтима.

Све до касно у ноћ у четвртак, три питања чекала су одговоре: да ли су Британци после 13 година спремни да окончају еру Нових лабуриста? Да ли се усуђују да означе крај традиционалној доминацији лабуриста и торијеваца? Да ли ће либ-дем учинити толико моћнима да они сутра изгурају укидање већинског изборног система који фаворизује велике партије?

Прва два питања добила су потврдне одговоре. Треће „да“ постаје веома вероватно и у фокусу је сасвим „континенталне коалиционе трговине“ коју је Горди Албион досад посматрао са висине. Камеруну и Брауну предстоји борба за Клегову наклоност како би се дочепали кључева Даунинг стрита 10.

Актуелни премијер ће по традицији први добити прилику да формира владу. Иако су лабуристи изгубили готово 90 места, највише од 1931, уз помоћ либералних демократа и првог посланика „Зелених“ можда би могли да остану на власти – под условом да се Браун повуче.

Лабуристи би били Клегов природнији савезник, али изгледа да он не жели лаб-либ коалицију губитника. Позвао је конзервативце да покушају да склопе кабинет – мада није назначио да ли је његова центристичка странка спремна да уђе у коалицију.

Покушавајући да блокира Камеруна, Браун је одмах поручио да сматра да је неопходно под хитно променити изборни систем. Торијевци нису губили време, па је и Камерун, у име „компромиса који је у националном интересу“, одмах узвратио „отвореном понудом“ либералима подржавајући идеју о неопходности изборне реформе.

Како Британија нема писани устав, државни службеници сада ужурбано покушавају да успоставе правила трговине и да скрате политички вакуум који предстоји.

Коме год да се приклони, Клег неће одустати од свог кључног захтева: реформе већинског изборног система по коме „победник носи све“. Одувек ми је било необично колико британски изборни систем није фер и колико непропорционално награђује победника.

На овим изборима конзервативци су добили 36 одсто гласова, лабуристи 29 а либерали 23 одсто. Када се то преведе на број места у парламенту, слика је драматично друкчија. Торијевци 306 посланика, лабуристи 258, либерали 57. Не, нисам погрешио. Са само шест одсто гласова мање од лабуриста, либерали имају чак 200 посланика мање у Вестминстеру.

За разлику од континента, Британци су дуго подржавали изборни систем који погодује великим странкама и њиховим хомогеним владама уверени да су такви кабинети јачи и стабилнији од коалиционих влада на континенту.

Јавно мњење почело је да увиђа да пропорционални систем – колико гласова пропорционално толико посланика – верно представља мишљење бирача. Баланс у парламенту охрабрује дискусије, сарадњу и компромисе. Ови избори су, чак и без промене система, показали да лидери све три странке желе да се ослободе баласта ексклузивности који је окруживао Вестминстер.

У парламенту је било само 125 жена, две од њих црне а ниједна из Азије. Од свих посланика, само три одсто су црни или Азијати, иако етничке мањине чине десет процената становништва. Када би постојало пропорционално заступништво, мањине би имале 60 посланика.

На британском политичком хоризонту назиру се обриси велике корекције или преласка са већинског на пропорционални изборни систем. Могуће похрањивање англосаксонског изборног модела у архиве, усвајање пропорционалног система и улазак Британије у еру коалиционе владе несумњиво су део историје која је почела после ових избора.

Колико год инсистирала на острвској традицији и идентитету, на фунти, империјалним мерама, волану с десне стране или одвојеним славинама за хладну и топлу воду, Британија се политички приближила континенту, његовој традицији коалиционих договора и трвења.

Политика је дисциплина подложна сталним променама. Као што су и закони. Када боље размислим, Британцима је ипак много лакше. Они су још од Кромвела учени да је суштина традиције – у промени. Наш проблем је што промене немају традицију.