Уз валцер и беле голубове

Јед­но за­јед­нич­ко гро­мо­гла­сно „да” и све­ча­ни чин ко­лек­тив­ног вен­ча­ња за­вр­шен је уз бе­ле го­лу­бо­ве ко­ји су по­ле­те­ли из­над мла­де­на­ца, ку­мо­ва, род­би­не, при­ја­те­ља, Бе­о­гра­ђа­на…, да на нај­леп­ши на­чин уве­ли­ча­ју ову тра­ди­ци­о­нал­ну град­ску ма­ни­фе­ста­ци­ју. А он­да, на пла­тоу ис­пред Ста­рог дво­ра ко­ји је био пре­ма­ли да при­ми све по­се­ти­о­це, ка­ко то већ на­ла­же про­то­кол, мла­ден­ци су за­пле­са­ли. Пр­во уз зву­ке вал­це­ра, по­том и ко­ла…

Мла­де об­у­че­не у бе­ле и беж ха­љи­не, мла­до­же­ње, ка­ко ко­ји. Не­ки у цр­ним оде­ли­ма, не­ки у си­вим, бра­он… Уз мно­ге од њих и де­ца. Др­же ма­ми­не би­дер­ма­је­ре, сме­шка­ју се по­ма­ло збу­ње­но. Не­ки су то­ли­ко ма­ли да их ма­ме др­же у на­руч­ју.

У гу­жви пре­по­зна­је­мо са­го­вор­ни­ке „По­ли­ти­ке”, са­да брач­ни пар Ур­ба­но­вић. Инес из Ве­не­цу­е­ле, од пре 13 го­ди­на на­ста­ње­на у Бо­ру, си­ја од сре­ће. По­ред ње, са­да и зва­нич­но, муж Бор­ко и три ћер­ке.

– Ово је фан­та­стич­но! Осе­ћа се… осе­ћа се ри­там, емо­ци­је… пре­срећ­на сам – ка­же Инес.

Нај­ста­ри­ја ћер­ка Ори­ја­на На­та­ли на­сме­ја­на до­да­је:

– Срећ­ни смо због јед­не див­не цр­не же­не!

Ко­ле­га фо­то­ре­пор­тер мо­ли Бор­ка Ур­ба­но­ви­ћа да по­диг­не мла­ду у на­руч­је због леп­ше сли­ке а мла­до­же­ња ше­рет­ски, ди­жу­ћи са­да су­пру­гу Инес, до­ба­цу­је:

– Уф, а ле­ђа!

А он­да са­свим озбиљ­но при­зна­је да је це­ло­куп­на ор­га­ни­за­ци­ја – див­на.

– Би­ло би ле­по ка­да би и оста­ли гра­до­ви у Ср­би­ји, на­рав­но, сва­ки у скла­ду са сво­јим мо­гућ­но­сти­ма, ор­га­ни­зо­ва­ли не­што слич­но. Чим до­би­је­мо ка­се­ту ове, са­да и на­ше, це­ре­мо­ни­је ша­ље­мо је у Ве­не­цу­е­лу. Да ви­де ка­ко ми то ов­де ра­ди­мо – ка­же не скри­ва­ју­ћи за­до­вољ­ство.

Брач­ном па­ру из Бо­ра при­дру­жу­је се још је­дан пар – Ива­на и Љу­би­ша Злат­ко­вић.

На на­ше пи­та­ње да ли су осво­ји­ли не­ку од на­гра­да, Љу­би­ша по­ка­зу­је ке­су и ка­же:

– Ха, ха, ки­шо­бран. За слу­чај ки­ше. На сре­ћу, ни­је нам био по­тре­бан.

Злат­ко­ви­ћи се сла­жу да је све би­ло „фе­но­ме­нал­но”.

А он­да, пар по пар ста­је у ко­ло­ну и ла­га­ним хо­дом кре­ћу ка Ска­дар­ли­ји. У ко­ло­ни брач­них па­ро­ва до­ста труд­ни­ца, уз мно­ге трч­ка­ра­ју де­ца.

Не­где пред Ска­дар­ли­јом за­у­ста­вља нас је­дан брач­ни пар стра­них ту­ри­ста и пи­та:

– Шта је ово? Да ли је тач­но да има сто, две­ста па­ро­ва?

На наш по­твр­дан од­го­вор, го­спо­ђа ка­же:

– Див­но. Али, они су сви већ од­ра­ни­је у бра­ку, зар не?!

– Не, да­нас су се вен­ча­ли, од­го­ва­ра­мо уз об­ја­шње­ње да је ово тра­ди­ци­о­нал­на це­ре­мо­ни­ја гра­да Бе­о­гра­да ко­ја тра­је већ 12 го­ди­на. И да је пр­во ко­лек­тив­но вен­ча­ње одр­жа­но усред НА­ТО бом­бар­до­ва­ња.

– Сјај­но! И то је, си­гур­но, би­ла  див­на сли­ка ко­ја је об­и­шла свет.

За то вре­ме, мла­ден­ци су се већ ла­га­но спу­сти­ли низ Ска­дар­ску ули­цу…

С. Чи­ка­рић