Политичко сито за жито

ИНТЕРВЈУ
Правило да се министру да попуст од 100 дана, па тек онда да га јавност преслиша о учињеном делу, у случају Горана Живкова, тазе првог човека Министарства пољопривреде, није могло да буде примењено. А и како би када је на то место дошао практично дан пред жетву која се, због цене пшенице и њене цене, никако не скида с листе врућих тема нашег аграра.

Њему ова тема није непозната, па ни баражна ватра којом су га дочекали млинари, као и председник Извршног већа Војводине Бојан Пајтић који је великодушно стао и на њихову страну и на страну целе пољопривреде – тражећи од државе да сви власници земље, по угледу на Европску унију, која нам је очигледно узор у свему, безрезервно добију пет хиљада динара по хектару. Живков је у Министарству пољопривреде већ две и по године, и то као главни стратег досадашње министарке Иване Дулић-Марковић. Аграрној јавности и самим произвођачима добро је познат по томе што је врло изричит у ставу да је пшеница роба као и свака друга, и да јој не треба посебно дадиљање државе. Као парадајз, као краставац, чиме је навукао на себе поприличан бес. За себе каже да није политичар и да му није циљ да га воле и подржавају, већ да спроведе неопходне структурне реформе.

.Да ли Вас је Бојан Пајтић победио тиме што је испословао да сељаци добију 5.000 динара по хектару?

– Није. Нико није победио. Његовом захтеву није удовољено, а њему је само било важно да се запише да је то 5.000 динара. Те паре неће добити сваки од 3,6 милиона хектара обрадивих површина, како је он тражио, већ само одређени произвођачи за око 250.000 хектара као регрес за гориво и ђубриво, а то је све само део наших редовних мера којима бисмо и иначе помогли земљораднике.

.Зашто Ви нећете да примените европски модел давања по хектару, како многи овде траже?

– Сулудо је тражити нешто што је немогуће и то још на овакав начин, преко медија. Радило би се о 15 милијарди динара улудо бачених, јер не би имале никакав економски ефекат. Све се своди на чисто мешање политике у економију. Ми већ имамо увећан и стварно значајан буџет будући да смо сиромашна земља која за аграр одваја два одсто бруто националног производа, а ЕУ 0,5 одсто. Ми као тражимо европске субвенције, а нико неће да каже да тамо сваки грађанин из своје зараде годишње за њих издвоји 200 евра. Прерачунато, једно домаћинство месечно издвоји 6.000 динара. Када се ствар тако постави, тада бих питао ове из града да ли би дали толико сељаку из свог џепа.

.Зашто се буне још само произвођачи пшенице, па и малинари су се ућутали?

– Зато што је жито чиста политика. Постоји сценарио који се понавља сваке године. Прво се душебрижници јаве у марту, када се још не зна колики ће бити род, да кажу како ћемо пшеницу увозити, после се јаве млинари који веле да уколико држава не да два динара – сви ћемо пропасти, онда се и новинари укључе на сто пута виђен начин. На крају се испостави, као и ове године, да жита има довољно а прича се настави у смислу: ето, сада је има, али догодине је неће бити. За име света, то је хлеб, ту су и отрцане приче о прехрамбеној сигурности, да ћемо морати да увозимо. Па и Кина је одустала од политике самодовољности, хоће да увози и пшеницу и кукуруз.

.Има ли шансе да се прича о пшеници скине с дневног реда?

– Држава се увек мешала и зато се није разрадило тржиште као код других култура. Лично бих волео да ове године није родило толико жита колико јесте, јер би се млинари другачије понашали. Они знају да ће пшенице бити и да ће после жетве моћи јевтино да је купе. Зато не склапају дугорочне уговоре као прерађивачи соје, сунцокрета, репе. У тим уговорима постигнуто је да су везани за евро, али сада ме псују због пада курса. У свих, рецимо, пет ранијих стратегија свуда је писало да морају да се смање површине под пшеницом, а повећају под индустријским биљем воћем, поврћем. Све је то сада урађено и опет је проблем.

.Да ли би било "много страшно" када бисмо увозили пшеницу?

– Зашто? Па боље је извести нешто на чему ћемо више да зарадимо, а увести пшеницу. Није битна величина неке производње, већ њена вредност. И ове године има оних који поседују девет тона по хектару, и када их питаш да ли су зарадили, они наравно кажу да јесу. А они са две тоне по хектару одговарају одрично, и њима је свака цена мала. Све рачунице показују да је већа зарада на 200.000 хектара сунцокрета, него на пола милиона тона хектара пшенице.

.Да ли су Вам Хрвати направили медвеђу услугу својим давањима по хектару, па сада сви вичу – ако могу они, можемо и ми?

– Дају Хрвати, али нико други од наших суседа. Није у реду да их критикујем, али они су тиме смањили конкурентност своје пољопривреде, њихови производи су скупи, а спољнотрговински дефицит увећан. Сем тога, нико више не продаје земљу, а и зашто би када је добио додатни приход. Хрвати дају 270 евра по хектару за сунцокрет и нико неће да га сеје. Спали су на свега 24.000 хектара, слично је и са шећерном репом.

.Да ли ми сада сејемо и за њих?

– Да. Зато су и купили уљару да би могли да праве уље и продају га тамо.

.Зашто су за друге добра давања по хектару, а за нас нису?

– Зато што бисмо ми тиме највише пара дали највећима, а њима нису најпотребније. Не желимо да финансирамо енглеску краљицу која добија по том основу 24 милиона евра, јер такав је систем. Чак и када изузмемо Мишковића, Костића, Матијевића, постоји већ сада око 700 фармера који имају и раде хиљаду хектара земље. Сви они би покупили 80 одсто средстава, већина од 80 одсто малих фармера би добила само 20 одсто пара.

.Како то да је држава увек давала велике паре за пшеницу, а да су приноси остали ниски?

– То што неко добија субвенције не значи да ће боље производити. Напротив. Често је ниво субвенције обрнуто пропорционалан успешности пољопривреде. Бразил, Аргентина и Аустралија немају субвенције, а успешни су – ако се она мери извозом.

.Код нас је мерило и узор успешности пољопривреде Европска унија са својим системом субвенција?

– По чему су успешни, па они су нето увозници хране, а ми нето извозници, и још су једно од најзатворенијих тржишта. У тој нашој причи о ЕУ ми заборављамо да су они увели плаћање по хектару да би смањили производњу. Сем тога, обавезни су и да 10 одсто земљишта не обрађују, све у циљу смањења производње. Наш циљ је другачији.

.Да ли је наша пољопривреда конкурентна?

– Већ сада је врло конкурентна и ценом и квалитетом и то код воћа, поврћа, индустријског биља. Разлог је ниска цена земље и јевтина радна снага, и на нама је да то искористимо. Имамо 200.000 хектара под сојом, као цела ЕУ. Зна се да су ту Американци најјачи, а ми успевамо да им конкуришемо. Неоправдан је страх од будуће интеграције у ЕУ. И њихов фармер има страх од нас и нових чланица. Пример Пољске показује колико су профитирали од уласка у ЕУ. Приход њиховог фармера повећан је за 40 одсто.

.Каква је наша позиција на том путу?

– Релативно мирна за период од наредних 5-6 година. Тај период би требало да искористимо на прави начин, а то су структурне промене. У целом ланцу од њиве до трпезе много је слабих тачака: стандарди безбедности хране, организовање произвођача је на најнижем нивоу, маркетинг недостаје, инвестиције... Велики је проблем сиромаштво, и многи нису у стању да се такмиче. Наша аграрна политика се састоји у томе да решавамо проблем по проблем. На пример, немамо ХАСАП, па га уведемо. Када бисмо свима давали исто, тада би структурне промене стале, а ми не смемо да изгубимо ниједну годину. Поготово не због популистичких мера.

.Колико сами фармери пружају отпор тим променама?

– Они су уопште тешко пријемчиви на ново, и то је тако свуда у свету. Ја то разумем. Овде 80 одсто сељака није ушло у банку, а ми их терамо да отворе рачун, да се региструју, да не смеју да музу ручно, јер ће произвести три милиона бактерија. Када су чули да је буџет три пута већи, сви су очекивали да ће за толико добити више пара. Они и добијају, али на други начин.

.Зашто сте и Ви и Ваша претходница останак у влади условили доношењем Закона о земљишту?

– Зато што је то начин да пољопривредници дођу до земље, у овом случају државне, под равноправним условима. Ми морамо да направимо систем да је обрада земље јевтина, а држање скупо. Да имам још један мандат, увео бих порез на земљиште од 100 евра. Сада је порез на земљу нула и, наравно, нико неће да је прода. А те паре од пореза вратиле би се пољопривреди кроз регресе, или слично, онима који хоће да раде. Када фармера питате шта му представља проблем, он одговара да је то недостатак земљишта. С друге стране, закуп је скуп, 100 евра. Ако неко каже да у пољопривреди нема зараду, како је могуће да сада постоји 700 њих који имају по хиљаду хектара...

.Шта је Ваш највећи изазов?

– Наше администрације, повећање конкурентности и увођење система безбедности хране по захтевима ЕУ, а моје лично да се успостави агенција за плаћања, такође по њиховим стандардима да би се знало где иде сваки динар који ми сад дајемо и који ће нам они давати.

--------------------------------------------------------------------------

Варљиве заклетве у село

У целом претходном периоду све државне паре за аграр, тачно 94 одсто, у Титово време даване су комбинатима, а људима су говорили да оставе своју земљу и да иду тамо да раде. С друге стране, свима су уста увек била пуна руралног развоја и очувања села. Ми покушавамо да то исправимо, али је готово немогуће... У Стратегији смо то поставили за наш циљ, увећавамо та средства, а ове године смо четири милијарде динара наменили за сеоску инфраструктуру, да млади остану на селу. Међутим, потребан је не само један "Мобтел" већ 16 да би се у свим селима направили путеви. Никога не можете терати да остане на селу. Природно је да млади желе са се школују, иду у град. Међутим, има и оних који хоће да остану. Но, не може само Министарство пољопривреде то да гура, мало је разумевања код других министарстава за решавање овог проблема.

--------------------------------------------------------------------------

Министар из Кикинде

Горан Живков је рођен 1971. године у Кикинди. Пољопривредни факултет завршио је у Земуну 1996. године. Од јуна 2001. до фебруара 2004. године радио је као консултант у регионалној канцеларији за Европу Организације за храну и пољопривреду Уједињених нација (ФАО). Пре тога је непуну годину био шеф Одсека за генетичке ресурсе у тадашњем Савезном министарству пољопривреде. Фебруара 2004. именован је за помоћника за аграрну политику министра пољопривреде, шумарства и водопривреде у Влади Србије. Члан је Г 17 плус. На питање зашто је пољопривреду изабрао за свој позив – о њој говори све најлепше, уз ограду да је избор логичан "када си рођен у Кикинди где сви само о томе причају".