ИЛУЗИОНИСТА ПОД КЕДРОМ

Либан је само претпоследња етапа. САД увелико припремају нове бомбе – укључујући и нуклеарне n – за удар на Иран до кога ће доћи најкасније за годину дана. Биће то Армагедон региона и крај било каквих обзира у међународним односима. Завладаће огољени закони силе.

Ову песимистичку визију чуо сам ових дана од човека коме се не може порећи обавештеност. Још је тврдио да иза колосалног разарања Либана стоји ЦИА која трасира терен великог обрачуна и завршних освајања петролејског истока.

Свестан сам истине да се снови Џорџа В. Буша по правилу претварају у блискоисточне кошмаре, али нисам уверен да ће Америка за 12 месеци успети да испегла ствари на фронтовима у Ираку и Авганистану или напетост са Северном Корејом да би могла да крене на Иран – у сваком погледу најтврђи орах узбурканог региона.

Кладили смо се у виски мада признајем да нисам сигуран да ћу добити опкладу јер станар Беле куће – ударна песница неоконзервативаца, хришћанских фундаменталиста, нафтног и јеврејског лобија – по Блиском истоку вуче потезе који су често са оне стране рационалне логике.

Либан је после Ирака и Њу Орлеанса трећа хуманитарна катастрофа у коју је Буш директно или индиректно умешан. Невини цивили гину у рату који је свет могао да заустави да САД нису минирале прекид ватре. И то три пута: у Савету безбедности УН, на самиту Г-8 и на конференцији у Риму.

Докле ће Вашингтон тако тврдоглаво да пружа војну прилику Израелу када он током 18 година окупације либанског југа није успео да поткопа тада много слабије Хезболахе? Зашто би веровали да ће у томе сада успети?

Ако се Иран и Сирија оптужују да дотурају оружје Хезболасима, зар исто не важи и за Бушову администрацију која тајним каналима преко Британије "паметне" ракете и бомбе гура Израелу да би Либан био разбијен у парампарчад?

По рушевинама Либана се на наше очи покопавају сви прокламовани циљеви Вашингтона у региону: промоцијa демократије, подршкa умереним снагама, освајање "срца и душа" арапске улице, блокада подршке милитантима и радикалима.

Америчка спољна политика је у погрешним рукама и иде у погрешном правцу. Она није у функцији глобалног мира али ни различитих интереса САД на Блиском истоку. Буш од Израела неће направити безбедну државу.

Милитантни Хезболаси, као и Арапи у ранијим приликама, проглашавају победу јер Израел не успева у намери да их физички елиминише. Није то успео ни док је југ држао под окупацијом. Алахови ратници дуго су се припремали за овај окршај који им доноси морални и борбени престиж у исламском свету и политички успех у Либану јер је израелска инвазија хомогенизовала ноторно расцепкани свет националне политике.

Израел, који је од Хезболаха створио оно што данас јесу, уверен је у тријумф. Немилосрдно чисти терен на коме намерава да остане све док се тамо не распореде неке међународне мировне снаге.

Али, Израел плаћа огромну цену јер прихвата америчку матрицу понашања. Брутално разарање Либана померило је жижну тачку света са Хезболаха – који је у старту фокусиран као агресор због упада на израелску територију и отмице двојице војника – на владу у Јерусалиму.

Свима је сада кристално јасно да Израел не би могао тако да се понаша да нема дипломатску заштиту САД. Председник Буш не покушава да остави утисак поштеног мировног брокера као у временима Била Клинтона или Буша Старијег.

Зато је Америка прича за себе. Буш говори да је садашња криза нова прилика да се Блиски исток демократски преуреди у складу са његовим визијама. Све се своди на нову фризуру коју је Кондолиза Рајс промовисала током јаловог обилажења региона. Других промена нема. Бушово тумачење блискоисточног конфликта и даље је догматско литаније које нема везе са реалношћу.

"У Либану се много пати јер су Хезболаси напали Израел. На палестинским територијама много се пати јер милитантни Хамас покушава да заустави напредовање демократије. Пати се у Ираку јер терористи покушавају да шире секташко насиље и спрече ширење демократије".

Симплификујући ствари до граница увредљивих по интелигенцију, Буш још каже да је конфликт у Либану настао "изнебуха" јер су двојица израелских војника отета а ракете Хезболаха испаљене на Израел. Нема сумње да су Хезболаси први притиснули окидач. Али "изнебуха"?

Шта је са годинама израелске окупације либанског југа? Са континуираном окупацијом Голана? Са окупацијом Западне обале и заузимањем Јерусалима? Са бомбардовањем цивила и уништавањем инфраструктуре у Гази? Са циљним убиствима и масовним хапшењима палестинских лидера и сравњивањем њихових кућа? Шта са убијањем Либана и масакром у Кани?

Буш не размишља о изведеним политичким последицама сопственог и понашања свог јединог савезника. Зато је онако лако, растерећен мисли, окупирао Ирак. Зато прети Ирану и Сирији.

Наравно да су ракетни баражи на насеља по Израелу недопустив тероризам. Али, да би схватио зашто они који гађају Израел неће да положе оружје, вашингтонски илузиониста морао би да се суочи са последицама израелске окупације палестинске земље или са хаосом који је Ираку донела његова инвазија. Он то једноставно није у стању.

Ограђен Овалном собом, без разумевања Блиског истока, Буш живи у свом свету верујући да ће слобода и демократија дефинитивно победити силе таме само отварањем нових фронтова.

Буш данас говори о миру а промовише рат. Себе дисквалификује а Америку дипломатски изолује. Игнорише УН и поново се одваја од европских савезника. Наставља да регрутује нове непријатеље. Израел сматра делом фронта свог "рата против терора" и држи се слогана "ко није са нама тај је против нас". Не примећује да је првих све мање а других све више и да је рејтинг САД у региону – озбиљно начет Ираком – на историјски најнижем нивоу.

Губи Саудијску Арабију и гура од себе Египат и Јордан, земље које свакако нису наклоњене ни Хезболасима ни Хамасу, али чији лидери морају да уваже расположење становништва. А оно је отворено антиамеричко и подразумевајуће антиизраелско, уз све веће обожавање Хезболаховог вође Хасана Насралаха.

Буш је ипак у нечем у праву. Да, настаје нови Блиски исток, али он је све даље од онога што би Цезар желео. Мора да се нашао у чуду када му је речено да је либански премијер Фуад Синиора Кондолизи Рајс глатко одбрусио на нема потребе да долази у Бејрут док њена администрација отворено штити Израел и арогантно блокира позиве света на хитно и безусловно примирје.

Чињеница да је либанска влада резолутно одбила понуду државног секретара САД одражава одлучност каква међу Арапима дуго није виђена. То је директан одговор на масакре невиних. То је и рефлексија раширеног либанског закључка да ће конфликт брже бити каналисан према преговорима уколико Хезболаси продуже са ефикасним отпором.

Израел се поноси што је једина истинска демократија Блиског истока. Прилика је да то демонстрира. Да одустане од логике смрти и разарања на коју се ослања тим више што је отпор снажнији. Израел то засад одбија.

Вашингтон је једини који би могао да утиче. Али неће. Неспремност Вашингтона да од владе Ехуда Олмерта затражи обуставу акција значи да неће бити брзог прекида ватре и да су сваким даном све мање шансе да ће Блиски исток поверовати да Американци могу да испослују праведан и трајан мир региона.