По сопственој савести

Чувеног руског писца Владимира Војновича, аутора епског романа о војнику Чонкину, који је, у једном делу свог живота, половину године проводио на Западу, а другу половину у Москви, позната српска новинарка замолила је да, за њену телевизијску емисију, дефинише разлику између начина живота на Истоку и Западу.

„Људи на Западу покушавају да се понашају у складу са важећим законима, док се људи на Истоку најчешће владају ’по сопственој савести’, одговорио је писац. На Западу људи поштују законе и најчешће не желе да раде оно што није у складу са законом. На Истоку свако покушава да живи у складу са сопственом савешћу, независно од тога да ли је нешто у складу са законом или против њега. Једном речју, савест се на Истоку показује важнијом од закона и свако у себи има неки сопствени закон по коме се влада у животу.

Дивне примере за ову занимљиву Војновичеву теорију можемо видети свуда око нас. Један спортски репортер има сопствени изговор за презимена познатих фудбалера, независно од тога како та презимена изговарају други репортери. Везног играча Милана он упорно зове Сејдорф, иако га сви други зову Седорф, додатно време он назива „зауставним временом”, додавање лопте „проигравањем”. Он, међутим, у успостављању сопствених правила и раду „по сопственој савести” није једини.

За познатог чилеанског тенисера још не знамо да ли се презива Гонзалес или Гонсалес, за другог не знамо да ли се зове Жо Вилфред или Жо Вилфрид Тсонга, за госпођицу Возњацки смо тек недавно сазнали да се презива Вожњацки, а чувеном глумцу који се презива Фајнс име је било Ралф, све док нам позната метроновинарка, која на светским филмским фестивалима покушава да се надмеће са глумицама у гламуру и стајлингу, није открила да се човек зове Рејф. Не постоји, дакле, никакво правило, свако чита инострано име и презиме како му падне на памет. Tо, наравно, са једне стране изазива конфузију, а са друге ствара утисак да је све дозвољено и да не постоје никакви закони и правила у овој области.

Кад наш човек баци опушак или папир кроз прозор свога аутомобила у покрету, он то чини са лакоћом и свешћу да не крши никакав обичај. Гомила пластичних боца које красе обале наших река за њега представљају проблем неког другог, никако слику њега самога – човека за кога закони природе не представљају ништа више него закони друштва. Он се влада по сопственој савести која се, у његовој перцепцији, не разликује од било чије друге. У том недостатку система и бриге за околину он види симболе сопствене слободе, никако доказе небриге и некултуре.

По сопственој савести возач нашег међуградског аутобуса ужива у звуцима песме своје омиљене певачице, не размишљајући о томе да ли тиме ремети нешто од укуса путника који је платио карту. По сопственој савести наш пословни човек прекида сваки пословни разговор да би се јавио на фиксни или мобилни телефон. По сопственој савести у супермаркету, чекаоници или дому здравља нека ужурбана „сналажљива” жена увек покушава да стане на место које јој обезбеђује најближи прилаз продавцу или шалтеру, без обзира на то што би се ту могао направити нормалан ред. По сопственој савести свако покушава мало да профитира у ситуацијама за које се нашем човеку чини да нису законом регулисане. По сопственој савести између поштовања реда, дуге процедуре или корупције наш човек бира ово друго, јер нико боље од нашег човека не познаје њега самог.

књижевник