Po sopstvenoj savesti

Čuvenog ruskog pisca Vladimira Vojnoviča, autora epskog romana o vojniku Čonkinu, koji je, u jednom delu svog života, polovinu godine provodio na Zapadu, a drugu polovinu u Moskvi, poznata srpska novinarka zamolila je da, za njenu televizijsku emisiju, definiše razliku između načina života na Istoku i Zapadu.

„Ljudi na Zapadu pokušavaju da se ponašaju u skladu sa važećim zakonima, dok se ljudi na Istoku najčešće vladaju ’po sopstvenoj savesti’, odgovorio je pisac. Na Zapadu ljudi poštuju zakone i najčešće ne žele da rade ono što nije u skladu sa zakonom. Na Istoku svako pokušava da živi u skladu sa sopstvenom savešću, nezavisno od toga da li je nešto u skladu sa zakonom ili protiv njega. Jednom rečju, savest se na Istoku pokazuje važnijom od zakona i svako u sebi ima neki sopstveni zakon po kome se vlada u životu.

Divne primere za ovu zanimljivu Vojnovičevu teoriju možemo videti svuda oko nas. Jedan sportski reporter ima sopstveni izgovor za prezimena poznatih fudbalera, nezavisno od toga kako ta prezimena izgovaraju drugi reporteri. Veznog igrača Milana on uporno zove Sejdorf, iako ga svi drugi zovu Sedorf, dodatno vreme on naziva „zaustavnim vremenom”, dodavanje lopte „proigravanjem”. On, međutim, u uspostavljanju sopstvenih pravila i radu „po sopstvenoj savesti” nije jedini.

Za poznatog čileanskog tenisera još ne znamo da li se preziva Gonzales ili Gonsales, za drugog ne znamo da li se zove Žo Vilfred ili Žo Vilfrid Tsonga, za gospođicu Voznjacki smo tek nedavno saznali da se preziva Vožnjacki, a čuvenom glumcu koji se preziva Fajns ime je bilo Ralf, sve dok nam poznata metronovinarka, koja na svetskim filmskim festivalima pokušava da se nadmeće sa glumicama u glamuru i stajlingu, nije otkrila da se čovek zove Rejf. Ne postoji, dakle, nikakvo pravilo, svako čita inostrano ime i prezime kako mu padne na pamet. To, naravno, sa jedne strane izaziva konfuziju, a sa druge stvara utisak da je sve dozvoljeno i da ne postoje nikakvi zakoni i pravila u ovoj oblasti.

Kad naš čovek baci opušak ili papir kroz prozor svoga automobila u pokretu, on to čini sa lakoćom i svešću da ne krši nikakav običaj. Gomila plastičnih boca koje krase obale naših reka za njega predstavljaju problem nekog drugog, nikako sliku njega samoga – čoveka za koga zakoni prirode ne predstavljaju ništa više nego zakoni društva. On se vlada po sopstvenoj savesti koja se, u njegovoj percepciji, ne razlikuje od bilo čije druge. U tom nedostatku sistema i brige za okolinu on vidi simbole sopstvene slobode, nikako dokaze nebrige i nekulture.

Po sopstvenoj savesti vozač našeg međugradskog autobusa uživa u zvucima pesme svoje omiljene pevačice, ne razmišljajući o tome da li time remeti nešto od ukusa putnika koji je platio kartu. Po sopstvenoj savesti naš poslovni čovek prekida svaki poslovni razgovor da bi se javio na fiksni ili mobilni telefon. Po sopstvenoj savesti u supermarketu, čekaonici ili domu zdravlja neka užurbana „snalažljiva” žena uvek pokušava da stane na mesto koje joj obezbeđuje najbliži prilaz prodavcu ili šalteru, bez obzira na to što bi se tu mogao napraviti normalan red. Po sopstvenoj savesti svako pokušava malo da profitira u situacijama za koje se našem čoveku čini da nisu zakonom regulisane. Po sopstvenoj savesti između poštovanja reda, duge procedure ili korupcije naš čovek bira ovo drugo, jer niko bolje od našeg čoveka ne poznaje njega samog.

književnik