Израел прети Ирану

Иран и Израел: од блиских савезника у време династије Пахлавија до огорчених противника од времена доласка ајатолаха Хомеинија на власт. Две државе које су пре пола века радиле на заједничком пројекту нове ракете, данас ракетама прете једна другој, а њихово непријатељство могло би поново да запали читав Блиски исток.

Израелска армија располаже технолошким могућностима да нападне нуклеарна постројења у Ирану, за које верује да служе производњи атомске бомбе, управо је потврдио потпредседник израелске владе Моше Ја’алон.

Ништа необично да је бивши начелник израелског генералштаба одабрао управо овај тренутак да саопшти да је ратно ваздухопловство спремно да изврши нападе на постројења у Араку, Есфахану и Натанзу. Још прошлог априла лондонски „Тајмс” је објавио да се „израелска армија припрема за масивни ваздушни напад на иранска нуклеарна постројења чим добије одобрење нове владе”.

Администрација Барака Обаме коначно је успела да реанимира израелско-палестински мировни процес. Палестински председник Махмуд Абас званично је потврдио да су почели индиректни преговори уз америчко посредовање.

Израел је међутим имао сасвим друкчији сценарио. Влада премијера Бенјамина Нетанјахуа дуго је Американце покушавала да увери да „иранска претња” представља први приоритет Блиског истока, и да се тек по отклањању те претње – укључујући и оружаним нападом – може окренути решавању конфликта са Палестинцима.

Иако и те како заокупљена Ираном, Обамина администрација је званично одбацила употребу оружја у односима са Техераном, ослања се на пооштравање санкција УН а од Израелаца је затражила да што пре отворе мировне преговоре са Палестинцима.

Да не би изгледало да је све сасвим „по америчком”, Ја’алон сада храбри немали део израелске јавности који очекује да се на иранске претње узврати највећом одлучношћу. „Напад је најбоља одбрана”, понавља вицепремијер покушавајући да парира отварању преговора са Палестинцима и да утиша заменика премијера Дана Меридора који сматра да у односима према Ирану још има простора за дипломатију.

У Израелу постоји снажна школа мишљења која сматра да Ирану не треба допустити да дође до атомске бомбе и да треба реаговати превентивно. Попут напада на ирачку нуклеарку Озирак 1981. и на локацију у Сирији 2007. за коју је ЦИА касније тврдила да крије тајни нуклеарни реактор.

Упркос америчким упозорењима на суздржаност, поборници ове школе инсистирају на демонстрацији силе према Ирану који се данас доживљава као највећа стратешка претња израелске безбедности. Подсећају да Египат и Ирак данас не представљају непријатеље, али да би ослабљени Израел могао да им допусти да сутра подрже Палестинце у тој мери да они поразе Израелце.(/slika2)

Са више од 200.000 војника у државама које су суседи Ирана, витално заинтересовани за војну и енергетску стабилност региона, Американци су у овој ситуацији фактор одвраћања. Вашингтон упозорава Израелце на могуће катастрофалне последице једног оваквог напада.

Претње силом израелских јастребова не оправдава ни већина у свету сматрајући да се ради о покушају скретања пажње са нерешеног палестинског питања и блокаде Газе.

Исламска Република понавља да у три деценије свог постојања није водила ни један офанзивни рат, да нема нуклеарне војне амбиције и да има право на мирнодопску употребу атомске енергије, али истовремено наставља са тестовима нових ракета које могу да домаше циљеве у Израелу. Израел је „најокрутнији расистички режим”, провокативно изјављује председник Махмуд Ахмадинежад.

Ако Израелци буду гађали Иран, Иранци ће узвратити нападима. Тврди се да је Иран по Израелу маркирао чак 600 различитих циљева, а један ирански војни функционер је пре годину дана први пут прецизирао да би циљ могла да буду израелска нуклеарна постројења у Димони. Хезболаси из Либана би се свакако прикључили, тим пре ако су, како се тврди, добили нове ракете од Сирије. Хамас у Гази не би седео скрштених руку.

Да ли Моше Ја’алон има технологију да спречи узвратни удар Ирана?

Нема сумње да би читав Блиски исток био увучен у рат. Разарање иранских постројења значило би повлачење Ирана из Уговора о неширењу нуклеарног наоружања и појачавање оружаног напора, а поприлично непопуларни Ахмадинежадов режим добио би снажну подршку не само Иранаца већ и муслиманског света.

Да ли Израел то прижељкује? Да ли Нетанјаху жели рат на неколико фронтова? Можда ће се Израел заиста ослонити на „технолошку супериорност” о којој језиком силе говоре неки његови лидери. Можда ће се подсетити својих тријумфалних војевања 1948. или 1967, али времена су се умногоме променила.

Највећа промена је што Американци кажу „не” и што немају намеру да у овом случају подрже свог често непоћудног стратешког савезника и оне Израелце што кажу да „Хусеину Обами” не треба допустити да Израелу диктира шта да ради.