Црвени тепих за Карзаија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 11. маја – Званични Вашингтон је распростро црвени тепих добродошлице авганистанском председнику Хамиду Карзаију који је допутовао у четвородневну посету чији је циљ да се учврсте односи са „стратешким партнером”, са којим није лако, али без кога се засад не може.

Домаћини су госту припремили богат програм: синоћ га је на вечери угостила шефица дипломатије Хилари Клинтон, вечерас му је, у својој службеној вили у елегантној Масачусетс авенији, домаћин потпредседник Џо Бајден, а сутра ће дан провести у најпознатијој резиденцији света, у Белој кући, где ће конферисање са Бараком Обамом бити прекинуто само ради заједничког ручка у председничкој трпезарији.

Карзаи је допутовао са импресивном делегацијом у којој је двадесетак министара и других високих функционера његове владе. Домаћини су организовали и превоз, специјалним авионом америчког ратног ваздухопловства.

Обама је иначе у марту био у посети Авганистану, и Карзаијев боравак је нека врста узвратне посете, у околностима када су односи између двеју земаља „специјални”, већ и због чињенице да је у Авганистану данас близу сто хиљада америчких војника, у деликатној фази. Почело је пре око годину дана, када је Америка уочи председничких избора прво покушала да Карзаију нађе алтернативу, па онда од тога одустала, да би потом зажмурила на изборне нерегуларности којима је у августу њен данашњи гост себи обезбедио други петогодишњи председнички мандат.

Осим тога, у последњих месец дана било је јавне размене непријатних изјава са обеју страна. Из Вашингтона је Карзаи нимало дипломатски оптужен да не предузима ништа да обузда велику корупцију у својој влади, да би он после тога узвратио како Американци желе да потчине Авганистан, па чак и запретио да ће се „придружити талибанима”.

Сада све то, током четири дана протоколарних почасти и сусрета са готово свим важнијим члановима Обаминог министарског кабинета, треба да буде прекривено велом срдачности, уз наглашавање равноправности и обостране користи из садашњег аранжмана у којем Америка, уз помоћ НАТО и других савезника, покушава да успостави мир у земљи у којој се грађански рат без прекида води већ више од 30 година.

Америка има великих проблема у Авганистану, где већ ратује дуже него што је војевала у Вијетнаму. Обама је најавио да ће, после овогодишњег појачања од 30.000 војника, већ у јулу идуће године започети повлачење, али у Вашингтону још не постоји консензус о излазној стратегији нити сагласност око дефинисања „победе” у тамошњој „гробници империја”.

Колико је ситуација тешка види се и по поделама међу Американцима и на терену: два кључна генерала – Стенли Мекристал, главни заповедник америчких и трупа НАТО, и Карл Ејкенберг, који је са Мекристаловог места премештен на положај амбасадора у Кабулу – различито гледају на стратегију којој рат треба да се приведе крају.

Амбасадор, наиме, има веома негативно мишљење о Карзаију, његовим способностима и намерама. У две дипломатске депеше, које су јесенас „процуриле”, он је изнео процену да ни једна стратегија не може да успе са Карзаијем као партнером.

Јуче је, међутим, пред новинарима изјавио да је „Карзаи изабрани председник Авганистана, пријатељ и савезник”, додавши да „веома цени Карзаија на председничкој дужности”.

Очекује се, наравно, да се у овдашњим разговорима стекне непосреднији увид у Карзаијево оклевање да енергичније подржи текућу америчку офанзиву у Кандахару, на југу земље, главном упоришту побуњеника, где је иначе једна од кључних личности председников брат Ахмед Вали Карзаи, за кога се тврди да је повезан и са нарко-босовима и са побуњеницима. Американци су у једном моменту наговестили да би он могао да буде стављен на листу која се незванично зове „зароби или ликвидирај”.

Карзаи је забринут и ко ће му бити покровитељ и заштитник после 2011. Сигурно ће се распитивати шта је смисао новог америчког приступа јачању локалних и регионалних власти на рачун оне у Кабулу.

Посета ће у сваком случају донети крај јавног конфронтирања и нема сумње да ће односи бити у доброј мери „нашминкани”, док се тражи суштинско решење за веома велике проблеме.

М. Мишић