Рачуни без крчмара

У ово време транзиције остаје нам да ламентирамо над ексклузивним националним ресурсима изложеним на ћепенак како би их "шминкери" из белог света покуповали за марјаш. Схватили смо да диктату моћника из геополитичке сфере није лако одолети.

Неколико примера сведоче о актуелној ситуацији. Један од њих, већ антологијски, надзиђивање Дечје клинике у Тиршовој, као да је трасирао приступ којим се дезавуишу ауторско право и заштита споменика културе. При додели концесија интернационалним компанијама за изградњу хотела на атрактивним локацијама (Ул. Рајићева, "Три листа дувана" и сл.) нису поштовани ни национални, ни урбанистички, ни заштитарски аспекти, све у име мондијалистичко-меркантилних принципа.

Прокрчен је пут "бувљачкој" распродаји највреднијих локација Новог Београда. У мучним расправама о судбини зграде Генералштаба тежиште се не ставља на национални дигнитет већ се маше имовинско-комерцијалним аспектима. Не вреде ништа округли столови и полемике око лоцирања градске галерије и опере, парни ваљак извршења контроверзних подухвата је незаустављив.

Градска администрација се у случају моста преко Аде Циганлије олако лишава дупло више евра за туђу мегаломанску варијанту него за домаћи скромнији пројект истих перформанси. Али, своју штедљивост демонстрира прихватањем идеје о "лаком метроу", упркос друкчијем искуству метропола са оним класичним.

У рубрици "Погледи" недавно је објављена информација о томе да Project managment group из Ирске подастире план економског развоја за Дунав кроз Србију, вредан 15 милијарди евра – за наредну деценију. Благо нама сиротима са инвеститором који нам као Deus ex machine регулише све проблеме – туризам, саобраћај, пољопривреду, риболов, екологију!

Бизнисмен г. Луис Метвајер брзо излази са фарбом... између осталог, уложиће 400 милиона евра у одмаралиште на Великом ратном острву. Е, неће моћи...

Јувенилна оаза природе усред метрополе спада у светске раритете par excellence и стога заслужује не само градску бригу већ и заштиту државе. Историјат аспирација на ВРО бележи низ сукоба интереса заоденутих демагогијом о општедруштвеној користи, неодложном урбанизовању шикаре итд.

Маргинализују се водоснабдевање, еко-систем, пејзажне особености, ментална мапа, БГД симболика.

Суочени са хокус-покус изменама ГУП-а и ДУП-ова, раубовањем урбаних ресурса, онемоћалом инфраструктуром Београда током деценија, скептични смо према потенцијалним одлукама надлежних којима стижу понуде ове врсте. Бајословна сума навела би на светогрђе и много стаменије локалпатриоте од оних који се смењују на кормилу градске администрације.

Много пута је од стране интересних лобија и њихових експонената у власти иницирана расправа о судбини ВРО и увек су, на срећу, екологисти и антиглобалисти успевали да продуже његов пасторални status quo као аманет потоњим генерацијама. Немамо право да све расположиво искористимо јер смо само једна карика у егзистенцијалном ланцу планете.

Ових дана, у добар час, градска администрација обелодањује праксу да јавност на време укључује у расправе о разним инвестиционим подухватима, а не тек "на крају баладе", кад је касно. У том смислу треба да се зна да је међу табу-локацијама у граду ВРО на првом месту.

Јесмо, дакле, за развој 600 километара дунавског приобаља, све осим – Великог ратног острва. Да видимо да ли је ирска Мајка Тереза расположена да макар део тих пара уложи у урбани редизајн балканског Europolisa на Дунаву–Сави, макар и са свим профитним концесијама. Али, да им наш крчмар испостави рачун... фискални, наравно!

Архитекта, публициста