ПАЛОМА

У времену када се право на различитост све више доводи у први план и представља линију на којој се раздвајају они који желе да живе цивилизовано од оних других поставио бих једно питање. Има ли човек права да своју природу, навике, укус, љубав или усамљеност манифестује онако како му падне на памет, под условом да се све то одиграва у оквиру његове „територије”, стана, дворишта или, уопште, простора за који има власнички лист?

Као прилог за ову расправу навешћу вам случај моје познанице. Она живи у породичној кући на Лекином брду, у окружењу сличних људи, ни богатих ни сиромашних, који су некако успели да скрпе цркавицу и саграде себи какав-такав дом. Куће су међу собом стешњене, око њих има веома мало земље па већина станара тог насеља за време ручка гледа једно другоме у тањир.

Усред те скромне насеобине малих људи, један од њених становника, Миомир Ћ., почео је да гаји голубове. Претходно је имао пса Џеронима, са којим је живео у огромној љубави и, на згражање укућана, делио не само сваки залогај него и постељу. Када се пас разболео и убрзо отишао, Миомир се везао за голубове. У почетку их је имао неколико а онда су се они намножили па им је Миомир саградио велики, комфорни голубарник који је заузео скоро цело, ионако скучено двориште.

Укућани су у почетку гунђали а затим почели и отворено да негодују због прљавштине и перја којег је било на све стране. Али Миомир није хтео ни да чује да се отараси својих љубимаца. Не само да њихов број није свео на разумну меру већ их је сваким даном било све више. Миомиров син је убрзо напустио кућу и одселио се у други крај града а голубаров отац је напрасно умро, раставши се од живота у прилично суморном расположењу. Миомир је остао са женом, од тог времена склоној депресији, и ћерком која је, због репутације да живи у гомили голубљег измета, на крају остала уседелица.

И комшилук је почео да се жестоко буни. Голубови нису могли да се ограниче на загађивање само Миомировог поседа него су унеређивали и околна дворишта, терасе, кровове, вршили своје природне потребе по тек опраном вешу и главама пролазника. Пошто жустре расправе, па чак ни отворене претње нису дале било каквог резултата, најближе комшије су одлучиле да га туже. Одржано је неколико рочишта и све се завршило извршном судском пресудом у којој је стајало да Миомир мора да поруши голубарник и отараси се птица. Њему то, међутим, није падало на памет. Полиција је сматрала како њен посао није да се бави рушењем голубарника, инспекција је имала далеко преча посла па се Миомиров рат против свих наставио.

У последње време, нарочито откако је у моди страх од птичјег и осталих грипова, становници тог дела града покушавају да се у борби против фекалне напасти самоoрганизују. Праћке, звучни ефекти али и нешто озбиљнији начини застрашивања пернатих непријатеља дају извесне резултате. Али ни Миомир не седи скрштених руку. Решен да по сваку цену одбрани своје љубимце, изјавио је: „Одробијаћу сваког ко приђе голубарнику!” Мало спава и све више времена проводи на мртвој стражи у дворишту. Видно је омршао и посивео у лицу. Али ни његови противници, породица и суседи, по речима моје познанице, не изгледају много боље.

Нисам паметан. С једне стране, разумем људе којима свакодневно на главе падају веома непријатне материје, али са друге, не знам како да осудим човека који само воли животиње. И сматра их бољим од људи. Биће да је посреди једна од оних нерешивих ситуација коју нам живот у великом граду намеће. Уосталом, видећемо шта ће се на крају десити.