Тај неваљали Берлускони

Храбар, темељно истраживачки и полемичан, црнохуморан, у стилу стваралаштва Мајкла Мора, атрактиван за гледање – такав је нови дугометражни документарац „Драквила”, италијанске комичарке и ангажоване редитељке Сабине Гуцанти („Вива Запатеро!”), који би међу атрактивним филмским насловима и ствараоцима на овогодишњем Канском фестивалу, прошао вероватно незапажено да није било италијанског министра културе Сандра Бондија. Тачније, његове изјаве дате тик пред почетак фестивала, с којом је наговестио бојкот Кана због тога што је филм Гуцантијеве уврстио у званични програм.

Резултат његовог бојкота је огроман ред оних који су са нестрпљењем чекали да учествују у јутрошњем стампеду приликом уласка у дворану „Буњуел”, на пројекцију „Драквиле”. Срећници који су се домогли седишта, врло брзо су схватили узроке министровог гнева – Гуцантијева се обрушила на италијанског премијера Силвија Берлусконија баш мушки! Немилосрдно, али и са свом снагом аргумената, аутентичних снимака, премијерових изјава и сведочења учесника и сведока у многостраним премијеровим „сумњивим работама” (и судским процесима). Повод за још један моћан филм и нову антиберлусконијевску кампању, коју иначе ова ауторка већ дуже води, био је трагични догађај који је априла прошле године задесио регију Абруцо и нарочито историјски град Л’Аквила који је земљотрес готово сравнио са земљом уз велике људске жртве, а Берлускони свему томе приступио са позиције „власника универзума”, правог телевизијског шоумена, али и вештог бизнисмена вичног и плодоносним конструкторско-грађевинским махинацијама. „Драквила” представља кованицу од речи Дракула (Берлускони) и Л’Аквила, а пун назив филма гласи „Драквила – Италија дрхти”. Министар Бонди сматра да он вређа италијански народ, а из садржаја филма је јасно ко се једино може осећати увређеним. Искључиво они којима Берлускони ускраћује слободу говора, мишљења и кретања...

Покушај угрожавања уметничких слобода и права на другачије мишљење и виђење појединих историјских догађаја, задесио је и француског редитеља алжирског порекла Рашида Бушареба, због чијег су филма „Изван закона” који говори о колонијалној прошлости Француске у Алжиру, припадници француске деснице најавили протесте испред Театра Лимијер, пред свечану пројекцију у главном такмичарском програму.

Огорчен оваквим реакцијама и најавама невоља, Бушареб је фестивалу и интернационалној филмској јавности данас упутио званично писмо следеће садржине : „У последње три недеље дошло је до жучних расправа везаних за приказивање мог филма иако га људи, који у тим расправама учествују, нису још гледали. Суочен са оваквом страшћу али и да бих додао известан степен мира у прегрејани контекст расправа, сматрам да да је важно нагласити две ствари. Прво, филм „Изван закона” је дело фикције, породична сага која прича причу о три алжирска брата и њиховој мајци у периоду од више од тридесет година, од средине 30-их до проглашења независности Алжира 1962. године. Друго, филм мора бити у позицији да се бави свим темама па и овом. Ја сам томе приступио као филмски стваралац, са својим сензибилитетом. Дубоко верујем у слободу изражавања и чини ми се сасвим природним да се неки људи можда неће сложити са мојим филмом, али се ја надам да се сва неслагања могу изразити у мирној атмосфери уз мирну размену идеја...” Бушареб још у писму додаје и да треба имати у виду да „цео свет Француску види као земљу слободе” и да је он сам поносан што је њен житељ и што ће приказати филм у Француској на најпрестижнијем фестивалу, изражавајући на крају писма и наду да ће се пројекција одржати „у духу узајамног поштовања и у мирној атмосфери”...

За атмосферу обожавања на Канском фестивалу, задужен је легендарни португалски редитељ Маноел де Оливеира, кога смо овог поднева затекли како са шеширом на глави и штапом у руци, динамично шпарта Кроазетом као да му није 101. година. Де Оливеира вечерас у дворани Дебиси, лично отвара програм „Известан поглед” и то са својим најновијим филмом „Чудесан случај Анђелике”, за који каже да је „метафизика о анђелима”.(/slika2)

Вечерас се свечано отвара и програм „Петнаест дана аутора”, а за почетак је ни мање ни више задужена ванвремена рок звезда Мик Џегер. Џегер је заједно са својим „Стонсима” тема дугометражног документарца „Стонси у егзилу” Стивена Киџака, посвећен снимању њиховог митског албума „Exile on Main Street”...

---------------------------------------------

Годарова „освета” и 333 минута о Карлосу

Легендарни Жан-Лик Годар, некадашња икона Кана, фестивалским челницима који су његов филм „Филм социјализам” уврстили у паралелан програм, приредио је малу освету тако што је обелоданио да ће у тренутку премијере у Кану његов филм бити приказиван и на једној плаћеној телевизијској станици.

Још једно изненађење приредио је такође француски редитељ Оливије Асајас, који у Кан доводи филм о венецуеланском револуционару

Рамирезу Санчезу – касније познатом што је као Карлос или Шакал предводио светску терористичку организацију – који траје читавих 333 минута, без паузе.

-----------------------------------------------

Ева на журу Робина Худа

После синоћног свечаног отварања фестивала, званичне вечере за угледне госте на плажи „Мажестика”, екипа филма „Робин Худ” имала је своју журку до зоре. А на журу, осим Расела Кроуа и његове супруге, Кејт Бланчет у пратњи продуцента, изненада се појавило и заштитно лице Кана, атрактивна холивудска звезда Ева Лонгорија због које су севали помамљени блицеви. Дружини су се придружили и Бенисио дел Торо, Гаел Гарсија Бернал и помало одсутни Тим Бартон.