Повремено провокативно

Текстуалну базу колажне представе "Муке са слободом" чини пет једночинки, које, на различите начине, и у различитим контекстима, тематизују проблем слободе, један од централних у Ибзеновом драмском стваралаштву, којем је овај пројекат посвећен. Иако је идеја да се сценски истражи савремена перцепција категорије слободе, у принципу интересантна, коначан резултат ове представе је врло проблематичан, превасходно због оскудности значењског плана текстова, јер се они, мање или више, крећу по терену општих места, односно, бављење овим питањем ретко прелази ниво илустрације.

Актери "Пикника 1" Виде Огњеновић су Ана и Милан, пар из Београда, који живи у Америци, при чему њихова конверзација чини суштину драме, фокусиране на неспорно комплексне проблеме емигрантске асимилације. Вања Ејдус реалистички узбудљиво обликује хроничну расцепљеност између жеље да се уклопи у ново друштво и импулса да се врати кући, специфично сложену, схизофрену комбинацију носталгије, изгубљености, очаја и оптимизма, док Игор Ђорђевић игра са горким цинизмом, резултатом рационалне, прагматичне свести. Амерички гости, за које Ана и Милан овде спремају обед, су протагонисти последњег дела представе, "Пикника 2", Грејс (Јелена Ђурувија) и Кенет (Александар Ђурица). И овде дијалог чини идејну суштину текста, при чему је усмерен на разобличавање мита о америчком сну, демистификацију имиџа свеобухватних друштвених слобода. Текстови "Пикник 1" и "Пикник 2" у начелу нуде занимљиве идеје, али би оне сценски биле знатно ефектније да је редитељка изашла из оквира њихове конвенционалне реалистичке презентације, односно, да је наглашеније, можда стилизованије поставила ту особену апсурдност њихових живота.

"Слобода" Јуна Фосеа је, у маниру осталих текстова овог писца, поетско-филозофски драмолет на тему слободе. Ликови Жене и Мушкарца су на сцени нешто аутентичније обликовани, као некакви месечари, збуњене, одсутне, несигурне индивидуе, сенке људских бића (нервозно се крећу, гледају у земљу). То њихово млитаво присуство, у комбинацији са карактеристичним понављањем у говору, демонстрира антрополошку несигурност, драстичну растрзаност између (поетске) жеље за слободом и реалније људске тежње за ограничењима, дакле за губитком слободе који дају извесну кукавичку сигурност.

"Нас двоје" Марит Тусвик анализира значење слободе у контексту мушко-женских односа. Разговор између Лив (Вања Марковић) и Јана (Александар Ђурица), у којем се постепено кристалише чињеница о сложености њиховог односа, одвија се у једном ресторану при чему келнер, врло карикатурално обликован (Игор Ђорђевић), постаје занимљив комични протагониста. Иако се одвија у другом плану, његов телефонски разговор постаје централна сцена овог дела представе која манифестује идеју да слобода појединца подразумева ограничења другог, сугеришући дакле да апсолутна слобода не постоји, односно, да у реалности фигурира само њен одраз, илузија, имитација.

Сегмент "Повреда" Арнеа Лигре, који се бави питањем слободе у екстремно репресивним околностима, дефинитивно је најлошији део овог омнибус пројекта. Осим слабости текста који гради некакву псеудокафкијанску атмосферу и представа је прилично стереотипно остварена. Ликови бруталних насилница су сасвим постављени у клише чиме се не даје никакав простор евентуалном метафоричном значењу ситуације које је, суштински, једина вредност текста. Насилнице су неумољиво чврсте у спровођењу терора, њихов раван дијаболично механички говор се емитује преко звучника, што је у бекграунду праћено предвидиво драматичном, инструменталном музиком. Ово би у целини, ваљда, требало да индукује примарну драмску тензију али груба очигледност те сценске ситуације само темељно одузима њен симболични потенцијал. Вања Ејдус овде узбудљиво обликује екстремну психофизичку измученост жртве, али због примарно бесмисленог концепта, ни њена психолошки уверљива глума нема, на жалост, озбиљнијег смисла.