Историја у 140 слова

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

„Твитер” има 110 милиона корисника, али свака статистика о томе је застарела истог момента када се констатује. Овај интернет сервис који корисницима омогућава да једни друге обавештавају о својим мислима, запажањима, коментарима и баналностима, шири се космичком брзином – 300.000 нових корисника се пријављује сваког дана.

„Твитер” је иначе један од новијих изума интернет ере: кренуо је скромно 2007, прво као један интерни систем за размену кратких порука од максимално 140 словних знакова преко интернета, уместо преко мобилне мреже. Када је ушао у јавну употребу еволуирао је у практично нови медиј који свакодневно добија нове примене, од којих су најзначајније оне у политици и бизнису. И све то опет само у највише 140 слова.

Овај феномен у коме се укрштају комуникације, друштво и култура добио је међутим нову димензију, пошто је цела његова архива – свака порука је наиме сачувана у компјутерској меморији сервиса – управо предата Конгресној библиотеци, главном чувару америчког и светског блага културе и историје, које је, колико до јуче, било оличено само у књигама, и другим штампаним стварима, као и филмским и радио и телевизијским записима. Библиотека је додуше још од 1994. почела „дигитализацију” својих јединица, али архива „Твитера” је први материјал који је изворно дигитални.

Реч је о око 50 милијарди (!) „твитова”, порука корисника. Компанија „Твитер” се обавезала да ће ту архиву редовно ажурирати (у овом моменту се емитује око 50 милиона „твит” порука сваког дана), док ће библиотека, искључиво „квалификованим истраживачима” нови материјал стављати на располагање тек шест месеци од његовог настанка. Због поштовања приватности аутора и „историјске дистанце”.

Колико је, међутим, за историју битна архива „Твитера”, огромна до незамисливости (5 терабајтова, што може да стане на отприлике три најмодернија хард-диска који могу да се купе за око 500 долара, али би једном човеку требало 190 бесаних година да све то прочита)? Зашто би неком историчару могло да буде битно то шта је неко доручковао, како се у одређеном моменту и одређеним поводом осећао и сличне ствари које су сасвим приземне, и које чине већину ових „цвркутавих” комуникација („тwitter” на енглеском има два значења: „цвркут птица” и „кратак след недоследних информација”)?

Мишљења о овоме су противречна. По једнима, то је „капитулација пред баналношћу”, а по другима „демократизација историје”.

„Твитер” је наиме феномен који пре свега подразумева да људи масовно документују своје животе – и да то остаје сачувано на једном месту. Историчари су досад, проучавајући прошлост (не једино велике историјске догађаје) за изворе имали само опипљиве документе: писма, дневнике и званичне документе. Због тога је било изузетно тешко да се нешто веродостојно напише о свакодневици у „обичним” временима. „Твитер”, пак, нуди управо ту врсту записа чији су аутори у највећој мери „просечни” појединци, и то у обиму без преседана. Пошто су „твитови” инстант-поруке, пишу се дакле без накнадног сећања и промишљања, имају готово стопостотну спонтаност и аутентичност, па према томе и веродостојност.

Историчари у овоме виде већ неисцрпну грађу за проучавање историјских председничких избора у којима је Америка изгласала свог првог црног председника (Барак Обама је „Твитер” издашно користио као средство за ширење својих порука током предизборне кампање). „Твитером” је одржавана и мобилизација током послеизборне побуне крајем прошле године у Ирану, а уз помоћ овог сервиса организован је прошлог лета и мини устанак у Молдавији.

Али оно највредније у овој архиви је, како то у текстовима које су овим поводом објавили „Њујорк тајмс” и „Вашингтон пост” оцењује професор Дон Коен, директор Центра за историју и нове медије на Џорџ Мејсон универзитету – јесте оно што се сада не види. „Негде у дигиталном свету постоји слика из обданишта или линк ка личном дигиталном дневнику будућег председника. Негде су „твитови” који су весници важних момената историје – само што за њих још не знамо”, каже овај професор, аутор књиге „Дигитална историја” (2006).

Наравно, реч је о великом руднику препуном јаловине: пут до драгоцене руде може да буде мукотрпан све док се не припреми технологија за ефикасно одвајање битног од небитног. Досадашња историја интернета, наиме, показује да је лакше архивирати него претраживати. Разне дигиталне архиве нису уређене по јединственим стандардима, а све по правилу имају огромну количину материјала, који додуше не заузима физички простор, колико представља технолошки изазов да се сврсисходно користи. Примерице, први председник САД у ери омасовљења интернета, Бил Клинтон, оставио је у дигиталној архиви своје администрације више од 40 милиона имејлова.

„Твитер” записи од по 140 слова (и мање) посебни су, и потенцијално драгоцени, као непосредна сведочења о разноликим збивањима са целе планете. Али, постоји и једно значајно ограничење ове „будућности проучавања прошлости”: реч је о материјалу који производе само људи који користе овај сервис: велика већина за њега никад није чула, нити ће икад наћи смисао у томе да познатим или непознатим „следбеницима” поручује о чему размишља и шта им се догађа...

Милан Мишић