Кад моћни дођу, сеоба нема

Скроман производни погон и магацин немачке фирме "Рајн-Мајн компани" из Висбадена за производњу материјала неопходног за завршне радове у грађевинарству с десетак запослених, који је пре три године никао у Зајачи покрај Лознице, само је почетак остваривања пословне визије нашег човека Ненада Мијалића, Сомборца.

После 38 година живота, школовања и рада далеко од отаџбине одлучио се да у Србију доведе реномираног произвођача светске вредности "Крајсел" и са улагањем од најмање пет милиона евра обезбеди несметано снабдевање овог дела Европе квалитетним и неопходним грађевинским материјалима, који имају изузетну прођу свуда у свету.

– Већ 12 година у Немачкој се бавим делимичном производњом материјала за завршне радове у грађевинарству, а у Србији сам посао почео увозом око 200 производа те врсте угледне компаније "Крајсел". Циљ ми је да током времена комплетан производни програм пребацим у Србију, а тамо само да оставим комерцијални део. Тренутно могу да произведем 10-15 тона дневно, а када бих пребацио комплетну производњу пластифицираних фасада производио бих и до 100 тона дневно. Своју производњу намеравам да пласирам не само на тржиште Србије него и на просторе бивше Југославије. Већ имам добру сарадњу са Казахстаном, а рачунам и на немачко тржиште, како бих тамо смањио трошкове – објашњава своју пословну стратегију Мијалић, говорећи за себе да је као угоститељ и некадашњи кувар приучени грађевинац, који је, желећи да живи боље и зарађује више, променио занимање и стално учио.

Патриотизам пре свега

Упркос сталним позивима дијаспори да улаже у Србију, Ненад Мијалић је један од ретких пословних људи из Европе који се томе одазвао.

– Увек ми је на уму искуство власника фирме "Крајсел", који је по образовању био месар, а производњу је започео у гаражи, потом и пословни успех једног Пољака, керамичара, који је са "Крајселом" ушао у посао трагајући за добрим лепком, да би за десет година у Пољској отворио пет успешних фабрика. Данас је са десет одсто учешћа у концерну "Крајсел" један од најбогатијих људи у својој земљи, а својим производима покрива тржишта Русије, Украјине... Та прича ме подстакла да улажем у Србију. Када доведемо јаке фирме, онда наши људи неће морати да иду из Србије. Овде сам се вратио не да се обогатим и направим неке велике паре, већ због бољег живота и задовољства себе и своје породице – објашњава наш саговорник.

Једна немачка фабрика боја и лакова, која постоји више од 360 година, прихватила  је Мијалићев производни програм, а он пласира своју марку и сви су задовољни: они користе своје огромне капацитете, а он је маркетингом и протеком времена освојио тржиште.

У свом послу започетом у Србији истиче људску димензију, подршку Привредне коморе Србије и искрене пријатеље без којих никада не би успео. Док су његови познаници овде имали времена и за дружење, па и да кроз опуштени рад зараде новац, он се, како каже, у Висбадену свако јутро будио као лудак, не знајући куда би пре кренуо. Свестан да је Србији све потребно и да стручан и радан човек, који није кренуо у бизнис с намером да превари, овде има велику шансу и не може да пропадне.

Рад наградити, нерад казнити

– Не могу више да слушам јадиковке и кукњаву како овдашњих људи, тако и наших из дијаспоре кад овде стигну. Њиховом неуспеху смета туђ успех, а онда је најлакше оптужити државу. Мислим да ћу за пет година бити један од водећих произвођача у држави у овој области. На своје материјале могу да дам доживотну гаранцију за квалитет, само ако се поштују упутства. Могао сам и ја да се преко ноћи обогатим, али хоћу овде дугорочно да радим, а за то су пресудни квалитет и цена. Искуство с новим партнерима на досадашња четири сајма у то ме је уверило – вели, наводећи као позитиван пример податак да у Србији никад није имао проблема с наплатом. Да је тако било у Немачкој, примећује, не би је никада пословно напуштао.

Успешно пословање по принципима који важе свуда у свету дали су резултате и пре него што је очекивао. Уместо да фирму у Србији дотира пет година, она је већ после три стала на ноге и почела саму себе да издржава. Томе наруку иде и чињеница да је за почетак бизниса у Србији потребно десет пута мање улагања него у развијеним европским земљама.

– Искуство које сам стекао напољу само сам применио овде. Рад треба наградити, нерад казнити, ако не можемо да се договоримо, морамо да се разилазимо, а свакоме човеку треба пружити шансу, само су неки од принципа које примењујем. Можда ми у дијаспори имамо другачије размишљање и приступ раду, али се зна да нам радник доноси новац, а фирма њима. Својим запосленима рекао сам да фирму гледају као да је лично њихова и зато функционишемо веома добро. Никога још нисам отпустио – каже Мијалић.