Хамлет с трубачима

У последње време стално упадам у неку гужву на разним догађајима у Букурешту. Понекад толико да се борим за ваздух.

Тако је било недавно када је овде гостовала једна сасвим посебна дама, пијанисткиња Елизабета Леонскаја. Свирала је са Енеску филхармонијом и диригентом Хора Андреескуом, два Брамсова концерта, 1. и 2,  један за другим, две вечери узастопце. Лепота, чврстина, елеганција, снага извођења се кристализовала из става у став, па се Брамсов академски романтизам расцветавао, обогаћивао, усложњавао – стално кристално чист, прецизан, али не и тврд.  

Паралелно, расло је и задовољство као у најпосећенијим тренуцима Фестивала Енеску. (Он је овде некако мера ствари: пре и после фестивала, као на фестивалу...)

Када је госпођа Леонскаја, за коју су у програму написали да је последња „велика дама школе совјетског пијанизма”, на крају свог необично дугог наступа на сцени подигла своје елегантне руке са клавира а њених толико и толико година лако поскочило са столице, румунска публика јој је из свег гласа послала своје похвале. Заслужене. Њој је овде заиста добро. А и нама је било с њом, у сали Атенеума, пуној до последњег и преко последњег места.

Недељу дана касније, опет сe окупило много света. У дивном дворцу Могошoаја, недалеко од Букурешта, свирао је седмочлани ансамбл за стару музику „Антон Пан”. Концерт се одржавао у недељу у пет по подне, по једном од првих лепих дана овог пролећа за које се чинило да никад неће стићи, а публика је одједном покуљала одасвуд, журно, скоро уз гурање улазила у салу. Програм је био насловљен „Стара румунска музика” .

Ансамбл за стару музику, чији је руководилац млади Константин Раилеану, успео је да привуче пажњу. Формула: леп амбијент, стара музика, националне величине у програму – не може да изневери. Публика, па и румунска, воли да чује нешто своје, па још старо, па још из историјског времена за којим или жали, или му се диви.

Тако је било и овог пута. Ансамбл „Антон Пан” свирао је музичке записе тројице композитора из 18. и 19. века, а међу њима и композиције Димитрија Кантемира, научника, филозофа, историчара, лингвисте, етнографа, географа, дипломате, па и композитора и музиколога.

Кантемир, син молдавског војводе, велики део живота (1673-1723) провео је у принудном егзилу у Истанбулу, а други део у Русији, где је у Харкову и умро. Поред свих наука, турског, грчког и још десетак језика које је говорио, политике којом се бавио, ова невероватно богата и просвећена личност истока 18. века, имао је времена и за компоновање. Он је наиме аутор 350 оригиналних дела која припадају, по својим музичким карактеристикама, отоманској музичкој традицији више него ма којој другој. На концерту смо чули три „пешрев” макама, мелодија са фиксираним правилима компоновања и извођења.  

Да ли се томе публика и надала, није сасвим јасно, мада није необично што Кантемирову музику данас често изводе оркестри и извођачи који проучавају и изводе традиционалну турску музику.

Да би програм постао више румунски, на крају је изведена химнична досетка Георгеа Ученескуа, композитора из 19. века, са елементима комедије дел арте и пучког позоришта, са подељеним и глумљеним улогама, посвећена националној личности Мирчи Старом.

Програм се одвијао у простору Могошоаје, споменику културе и пријатном излетишту надомак Букурешта. Градња ове изванредне палате која је била посед Константина Бранковеануа, влашког принца и заштитника уметности и културе, завршена је у првим годинама 18. века. Могошоаја је један од репрезентативних примерака веома цењеног стила у архитектури Румуније, стила који се описује као спој ренесансне и византијске архитектуре и који носи име по Бранковеану. Сама палата у Могошоаји била је кров за ову породицу (пре)кратких 10 година. По рецепту који се током тих крвавих векова није могао избећи, а за који није био потребан Шекспир да их опише, већ 1714. у Константинопољу одсечене су главе не само Бранковеануа него и његових синова а Могошоаја је започела 300 година дугу причу о наследницима, рушењу и зидању, поправкама и поновним разарањима. Данас је то простор у коме се организују изложбе и концерти.

Мало гурања било је и у позоришту. Румуни знају да дођу на неки културни догађај и без карте. Ако има места, они на крају уђу у дворане и попуне оно од столица што је остало празно. Остали мирно стоје. Тако је било и другог дана, седмог по реду, међународног „Шекспир фестивала” када је наступио Шаубине театар из Берлина који је до критичних граница напунио салу Народног позоришта у Букурешту. Овогодишња тема фестивала је Хамлет, па је немачка представа била тек први „Хамлет” у читавом низу који следи. Режирао га је Томас Остермајер. Редитељ је „продао” све идеје (од балканске крчме и оркестра трубача, од камера и микрофона које ће пратити даљи след догађаја на начин ријалити шоуа) у првих пола сата.

После тога остао је пред публиком блатњави простор неког дворишта са гробом оца-краља усред њега, да нас до краја уверава да је  унутра, у човеку, много зла и огавности, а топло-хладна Остермајерова режија оставила је простор Хамлету Ларса Еидингера да искаче из улоге, да буде луд, да шара кроз публику, али и да он лично буде у великој мери незабораван.

„Шекспир фестивал” лоциран у два румунска града, Букурешту и у Крајови, управо је завршен. Окосница фестивала је био научни скуп о Шекспиру с Хамлетом у центру. Хамлета је било на позорници (у представама из Њујорка, Виљнуса, Букурешта, Берлина…), на изложбама књига, фотографијама из представа, са поштанских марака, за округлим столом посвећеним превођењу; Хамлет је био предмет радионица, промоција књига, сусрета са ауторима (међу којима је био и Роберт Вилсон); на Хамлету и његовом времену креиран је програм концерта ренесансне музике, опере из Јапана, као и програм оркестра Филхармоније из Крајове.