На Власини добија крила

Због Снежане Јандрлић и њене топле боје гласа многи су заволели „рани мраз”, други су кренули њеним стопама у потрагу за лековитим биљкама и гљивама, а неки су је послушали и заувек избацили месо из својих тањира. Људи је следе, јер ко год је имало познаје, зна да, све што ради, ради – срцем.

Том својом искреношћу и сугестивношћу, Снежана је отворила многа врата, као чаробним кључем.

– Са петнаест и по година добила сам личну карту и пасош и отворила жиро рачун у ондашњој Љубљанској банци. Јесте да је био преседан, али ми је начелник полицијске станице изашао у сусрет за документ који се давао пунолетнима… Као најмлађи члан „Атељеа 212”, играла сам другу женску улогу у опери „Исус Христос Суперстар”, ускакала сам и у друге позоришне представе и ти папири су ми формално били потребни. И, могу да кажем да је много лепо бити млад, а бити самосталан и имати свој динар – истиче Снежана.

Када је „проходала” своје прве естрадне кораке, уследило је и познанство са Бором Ђорђевићем, почетак групе „Сунцокрет”, спектакуларни наступи у виђеним клубовима у Холандији... Тај њен развојни пут био је непредвидив, често као и она сама.

– Музика је део мене. Она ми је дата рођењем. И отац, и мајка су веома лепо певали. Прве часове давао ми је мој деда уја, Јосип Петраш, иначе музичка легенда Београда, који је свирао једанаест инструмената. Пошто је имао неку малу хармонику, почела сам да учим клавијатуре. Убрзо сам уписала и музичку школу „Коста Манојловић” у Земуну, и ту стекла основно музичко образовање.

Све више сам се усмеравала ка соло певању. Моја професорка Милица Поповић имала је сјајна предвиђања. Говорила је да није имала ученика у својој каријери коме је поставила глас за три месеца. После прве године обезбедила ми је стипендију у Миланској скали, али ја сам слушала свој инстинкт. Волела сам Џенис Џоплин, Анету Френклин, Били Холидеј, и то сам певала. Моје опредељење били су соул, џез и блуз. Кад сам јој рекла да нећу да се бавим опером, мислим да сам је у срце погодила – присећа се Снежана.

Стицајем неких околности, ипак се повукла у анонимност.

– Питају ме зашто више не снимам. Не снимам, јер ми се не нуде добре песме. Мој циљ није да певам да бих се појавила на насловним странама. Желим да људе милујем својим гласом – одговара помало сетно, мислећи на тренутке, попут оног када је Мичио Куши, светски лидер макробиотике гостовао у „Сава центру”. Тада је после дуже паузе јавно „пустила” глас и о томе се после причало.

– Требало је да отворим то његово предавање, али не волим да држим сувопарне, формалне говоре. Уместо гомиле речи, добродошлицу сам свима пожелела једном дивном, љубавном изворном српском песмом „Петлови појев, Морава тзвни”. Знам како сам је отпевала, јер чујем себе кад певам. Пола сале је плакало. Моја другарица која је седела у првом реду ме је загрлила и рекла: „Шта си нам то урадила?” А, Куши, онај мали чикица од осамдесет година, умео је да узврати. Кад је завршио предавање, отпевао је једну песму на јапанском – сећа се с радошћу и не крије да је то у њој покренуло лавину осећања која јој више не дају да ћути.

– Предлажу ми да направим неки римејк. Ако ми птичице кажу „хајде да запевамо”, можда и хоћу – премишља Снежана.

Бог јој је дао памет, таленат, али и снагу, па се поред музике бавила и спортом. Играла је рукомет, очекивали су да ће постати најмлађа репрезентативка, једанаест година је тренирала карате и стигла до црног појаса... Сада се окренула јоги, медитацији и правилном дисању. Направила је свој систем вежби и тако негује спортски дух и одржава кондицију. Те вежбе, међутим, не може да ради било где, већ побегне у природу, да себе „изнутра испере кисеоником”.

– Иако сам београдско дете, одувек сам волела кишу и мирис озона, и уживала у савршеним нијансама природе. Врло често сам их осликавала на платну, па је мој професор ликовног у гимназији био убеђен да ћу уписати Ликовну академију. Осећала сам да је природа исцелитељ. Добро се сећам тих сигнала још у детињству. Мој тата је добио премештај за Мостар. И сад „видим” ону пољану сву у цвећу покрај Неретве на којој сам брала цвеће и сатима гледала мраве како котрљају мрвице и праве свој дом.

Сада се та прича проширила. Ушла сам у свет печурака и лековитог биља. Непогрешиво знам да препознам двадесет три врсте гљива, сама прикупљам и чајеве за личну употребу, а чим гране пролеће, идем на Космај и Авалу и берем сремуш, маслачак, мотовилку, дивљи влашац... – са поносом истиче ова неуморна жена, која је, каже, живела „турбо” откако је дошла на овај свет, на бадње вече, давне педесет шесте у Београду, док је напољу падао снег, захвална мајци и оцу што су је тако немирну и радозналу сачували у једном комаду.

Давнашњу окренутост ка Истоку Снежана је показала и када је уписала оријенталну филологију – арапски и турски језик. Међутим, свим својим бићем постала је задовољна тек када се посветила макробиотици.

– У мојој породици кувала су се класична јела. Било је меса, гибанице, али и доста салате. Зелено ме је увек највише привлачило. Кад је изашла прва књига о макробиотици, била сам фасцинирана. Прва шира сазнања стекла сам у Холандији, на Кушијевом институту, где долазе људи из целог света – сећа се Снежана. – После сам одлазила на семинаре и све више напредовала на том пољу.

Потом и сама одржала много предавања, настојећи да разбијем предрасуде о макробиотици. Многи који макробиотику посматрају као храну за болесне, у потпуној су заблуди. Двадесет година доказујем на сопственом примеру да је то пут превентиве, пут здравља и пут весеља!

Мада је затворила макробиотичко-вегетаријански ресторан „Природа”, и даље стоји иза уверења да органска храна мора да освоји свет. Наставила је да ради макробиотички кетеринг, тако да конзументи и даље уживају у врхунској храни коју она припрема. Предвиђа да ће на крају двадесет првог века људи живети на биљној храни. Бежаће, каже, у „три лепе” да праве свој микро живот са онима који су на истој таласној дужини. Првенствено мисли на себе.

– Обожавам Београд, али све мање у њему видим своје место. Желим да побегнем на Власину. Тамо је рај на земљи. Заљубљена сам у ту планину, мој покојни муж је пореклом из тог краја.

Оданде дођем са два пара крила, не додирујем земљу. Тамо ћу провести треће доба – каже ова бескрајно енергична жена која је увек радила смо оно што воли и што је за њу добро. Била је свесна да је то огроман ризик и храброст, али управљати својим животом за њу је и велика радост. 

.................

Бисерак

Идеје о екологији свести и екологији планете Снежана је осмислила у серијалу „Почетак је данас” који снима са продуцентском кућом „Ла фортуна” из Новог Сада. Биће кувања, али није циљ кулинарство, већ радовање животу. Изгубила је ЦД са завршеним материјалом који је прикупљала шест година. Сада је скратила причу и пише књигу „Чудеса од житарица”. Већ четврти пут заредом одлази и на фестивал поводом „Дана планете Земље” код Хајдучке чесме у Кошутњаку. Пошто тамо буде и органска пијаца, она кува пасуљ „бисерак” и прави и продаје три врсте макробиотичких сендвича.

Никад без љубави

Увек сам имала дивне љубави. Мој први муж са којим сам двадесет година била у браку и са којим имам Момчила, био је диван човек који ме је потпуно разумео. У том браку сам ја била принцеза.

У другом браку са Славишом је другачије, али и времена су другачија. Поџапамо се, али се и волимо. Све зна да направи. Често му кажем: „Љубим те у те твоје прљаве руке.” Али, то су златне руке. Заразила сам га печуркама и лековитим биљкама. Он мене покушава да зарази пецањем, али му не иде, нисам статичан тип. Успела сам да га „скинем” са ненормалних количина масноће. И он кува одлично и воли да се такмичи са мном.

Прокоцкала добитак за једну ноћ

Снежана је окусила и сласт коцкања.

– Када сам била у Холандији, мој тадашњи дечко је имао силну жељу да ме одведе на рулет, да осетим шта је то коцка. Добила сам велике паре, могла сам да купим две куће. Шта сам урадила? Изгубила до последњег гулдена. И није ми жао. Како дошло, тако и отишло. Та епизода је трајала малтене целу ноћ. Више никад нисам ушла у коцкарницу – каже смејући се. – Одиграм и сад лото по некад. И помислим, морам да добијем, не да бих носила минђушу од сто хиљада евра или возила авион, треба ми лова да направим еколошко село на Власини. Тамо има много напуштених кућа. Оне су махале духова, јер готово да нема живих људи.

Сина купала у чајевима

– Мог Моцику, који се, такође родио на бадњи дан (осамдесет пете), „на сиси” сам одвела у дивљину. Чим је напунио три месеца, спаковала сам кофере и муж нас је одвезао на Власину. Нисам се одвајала од њега. Ону идиотску причу, немој да га навикаваш на руке, нисам прихватала. Своју бебу сам свако вече купала водом са извора угрејаном на „смедеревцу” и испирала чајевима које сам брала по околним пољима. Не сећам се да је икад заплакао. Само се смејао – прича Снежана.

– Кад сам кренула из Београда, сви су ми овде рекли да нисам нормална, али то је најлепши период мога живота. Провели смо тамо око девет месеци, а тата је долазио с времена на време. Тамо сам засадила своју прву башту. Кад је почео да једе супицу, убрала сам шаргарепу из своје леје. И он је прихватио макробиотику, али кад пожели, поједе и пљескавицу. Њему намеравам у аманет да оставим ову фирму за кетеринг – додаје наша саговорница.

Кућица у добром стању

Снежана је у младости једно време била пуначка, после је савршено дотерала линију, сад је опет, намерно, набацила „неко килце”, јер је тиме каже одложила климакс. Противник је дијета, а неки „грам” више или мање, ни код себе, ни код других, уопште не примећује. Лепо је, каже, да кућица буде у добром стању. Онда је и дух у добром стању. Али, то није пресудно да се осећа срећно и задовољно.