Заштићено најбрже пропадне

Већи број биљних и животињских врста Србије налази се на светској и европској Црвеној листи угрожених биљака и животиња. Мада би свакако требало подсетити да је у последњих 400 година са лица земље у свету ишчезло 87 врста сисара, док је на ивици истребљења 180. Нестала је и 131 врста птица, а угрожених је 182. Више не постоји 91 врста риба, као ни 303 врсте мекушаца. Сматра се да око 900 врста васкуларних биљака више не расте на земљи, док је више од хиљаду под знаком питања ... Нестале су, а са њима можда и лек за неку опаку болест.

Зато се наша земља придружила многим међународним конвенцијама за заштиту природних добара. Једна од њих је и Унескова листа међународно значајних влажних станишта која се штите према Рамсарској конвенцији усвојеној 1971. године у граду Рамсару (Иран) коју је потписало 159 земаља из читавог света. На листи је 1886 влажних подручја од међународног значаја, а међу њима и наших девет: Власина, Обедска бара, Горње Подунавље, Лабудово окно, Лудошко језеро, Пештерско поље, Слано Копово, Стари Бегеј – Царска бара и Засавица. Предложен је и Специјални резерват природе „Ковиљско-петроварадински рит” за ново, десето Рамсарско подручје чија се номинација очекује ове године која је проглашена за међународну годину биодиверзитета.

Брига за влажна подручја представља један од могућих одговора на климатске промене, а такође је и део напора за смањење опадања биолошке разноврсности у свету.

Чланови федерације

За почетак заштите природе у свету везује се датум када је проглашен први национални парк Јелоустон у САД, актом Америчког конгреса 1872. године. У Европи је први такав парк основан у Лапонији на територији Шведске 1909. године, датум његовог оснивања, 24. мај, узет је за Европски дан паркова. До почетка Првог светског рата 12 европских земаља имало је своје националне паркове, укупно 31, а данас их је преко 300. Сви наши национални паркови, њих пет: Тара, Копаоник, Ђердап, Фрушка гора, Шар-планина, данас су јавна предузећа, чланови „Евро-парк федерације” и Светске уније за заштиту природе (IUCN).

Тежња света у целини је да се формирају међународни национални паркови, који имају статус резервата биосфере и о којима се, заједничким снагама, брину две или више држава (пример између Француске и Шпаније), ускоро би један такав резерват биосфере требало да заживи између Србије и Румуније, на Дунаву, под називом „Златна врата Дунава”.

Мамац за викендаше

Заштићено природно добро (било да је подручје, објекат или појава) треба да поседује изузетна обележја: изворност (очувана аутентичност), истакнутост (репрезентативност), реткост (раритет, куриозитет), разноврсност (диверзитет), целовитост и лепоту, објашњава Маја Радосављевић, стручни сарадник Завода за заштиту природе Србије.

Све те услове је испунио Парк природе „Голија – Студеница” који је 2001. године Комисија Унеска прогласила за Резерват биосфере, што је додатна гаранција за правилно и доследно газдовање заштићеним добром. А шта то значи за локално становништво питали смо Драгана Вандића, из управе Парка природе „Голија – Студеница”.

– Чињеница је да локално становништво гледа само како да прода земљу и оде, јер је у Парку једина угрожена врста човек! Мада би, да смо богатије друштво, живот у Резервату требало да буде привилегија, са одређеним субвенцијама – каже наш саговорник и додаје да се тренутно ради програм за изградњу пута којим би се повезала села у оквиру парка, на реду је и електрификација...

– У Резервату нема много ограничења. Проблем је што људи не разумеју да се њима ништа не одузима. Када се неки део стави под заштиту, то само значи да се не сме градити без дозволе, неконтролисано сећи шума или бацати отпад, што важи и за имања која нису у зони под условом да се закон поштује. Срећа је, ако се тако може рећи, да су заштићена подручја слабо настањена – каже Вандић.

Део демагогије, према речима мештана, јесте прича о органској производњи са заштићеним пореклом, јер како кажу нити има ко да производи, јер су махом стари људи остали на својим огњиштима, нити имају коме да понуде.

(/slika2)

Проблем је што заштита неког природног добра привлачи урбано становништво, а то за последицу има бесправну градњу која за собом повлачи и друге комуналне проблеме. Примера ради, до данас је у Парку на Голији подигнуто преко 300 објеката, викендица, кућа...

Дивља градња све више угрожава и статус Националног парка „Копаоник”. Док специјални резерват природе „Делиблатска пешчара” има своју муку, јер се под изговором одржавања пловног пута ради на ископавању шљунка и песка услед чега долази до обрушавања ивица и Ада Чибуклија полако тоне.

Осим криволоваца и шумокрадица, ту је и злоупотреба законских могућности замене, где власници мање атрактивних парцела унутар заштићеног подручја захтевају да им се додели атрактивно земљиште на некој другој локацији.

Генерално, проблем свих заштићених добара је сакупљање самониклог лековитог биља и печурака у већим количинама за продају. Највише су угрожени бели слез, камилица, жалфија, линцура, црвени здравац и боровница.

Национални паркови и заштићени објекти природе су светиње свуда у свету и, упркос многим притисцима, у будућности ће бити све веће, јер ће очуваних површина под природним екосистемима бити све мање. Зато би било добро да што пре ухватимо ритам са осталим светом, будући да смо већ у „колу”.

ШТА СЕ СМЕ

Пожељне активности у заштићеним подручјима су:
*У пољопривреди производња здраве хране, очување старих сорти ратарских и воћарских култура и раса стоке, гајење лековитог биља, пужева, риба и других представника дивљег живог света који се иначе сакупља из природе, обнављање традиционалних облика обраде земље, бављење сточарством, прерада пољопривредних производа, народна радиност и градитељство.
*У туризму повезивање са културним манифестацијама и народним светковинама, планинарство, активности лова и риболова.
*У шумарству и водопривреди пошумљавање аутохтоним, домаћим врстама дрвећа и жбуња, изградња регионалних и комуналних система водоснабдевања градских и сеоских насеља и система за наводњавање.
*У експлоатација минералних сировина контролисана производња креча и ћумура на традиционални начин, ограничавајућа експлоатација грађевинског и украсног камена.

КАД СЕ ПРИРОДА НАЂЕ НА ПУТУ

Фрушка гора је још у време СФРЈ 1960. године, прва у Србији, проглашена за национални парк који, поред локалног, пресецају магистрални пут М-21 и два регионална, тако да се до ње лако стиже из свих праваца, али управо то заштитарима задаје главобољу.

– Дневно преко Иришког венца пређе 8200 возила и камиона. Многи иду овим путем да би избегли наплатну рампу на аутопуту. А то за последицу има загађење од издувних гасова, посебно из теретњака, и повећан ниво буке који ремети мир становника ове зелене оазе – објашњава Милан Радојчић, шеф надзорне службе у Националном парку.

Један од проблема с којима се срећу запослени у Националном парку јесте миграција стада оваца преко територије заштићеног добра.

– Да би израсла храстова шума потребно је да прође од 120 до 200 година. Девет година се чека да сазри семе из кога ничу младице. А онда стадо од 500 оваца обрсти све и упропасти труд.
У недрима планине су и два каменолома...

Велика посећеност Парка доноси проблеме са смећем, многима је најлакше да празну амбалажу зафрљаче у жбуње поред пута. Мада се стално апелује да свако отпатке врати са собом, јер им није место на планини.

Оно чиме су нам се похвалили јесте заустављање дивље градње.

– Од евидентираних 95 објеката на подручју Парка, њих 16 је по добијању правоснажне пресуде порушено, 50 су сами власници уклонили, а преостали чекају решење о легализацији.

ПРАВИЛА ИГРЕ ВАЖЕ ЗА СВЕ

До сада је од укупне површине Србије – 8,83 милиона хектара заштићено само 5,86 одсто територије, док европски стандарди налажу да најмање 11 одсто територије буде заштићено. Да би се као део светске баштине, у мери у којој је то могуће, што боље обезбедила, исправно идентификовала, очувала и представила. С обзиром на то да је природна баштина непроцењиво и незамењиво благо, не само за сваку појединачну нацију, већ за човечанство у целини.

О 462 заштићена природна добра у Србији, осим државних предузећа, старају се и приватне фирме, Српска православна црква, туристичке и невладине организације, ловачка друштва и појединци.

Има случајева када заштита може да буде проблем, као што је, рецимо, Парк природе „Стара планина”, заштићено природно добро прве категорије, на којем није дозвољена градња ски-центра по узору на Алпе са 40 жичара, 30 ски-стаза и два велика туристичка комплекса – наравно уколико му Влада Србије као „супервизор” не промени намену. Будући да је реч о природном добру, на коме се налази станиште ретких биљних и животињских врста, заштићеном и међународном конвенцијом која нашу земљу обавезује да се придржава потписаних „правила игре”, промена намене није једноставна. Зато је на Влади да пре него што прихвати номинацију за заштиту неког природног добра размотри све разлоге за и против.