Европа после Грчке

ТРАГОМ ВЕСТИ

Европска унија је на великој раскрсници: или ће се реформисати, или ће, како је неко саркастично приметио, за пола века постати „неважно западно полуострво азијског континента”.

Судбинску дилему на површину је избацила драматична експлозија грчког дуга која је запретила еврозони и будућности ЕУ, свакако најзначајнијег политичког експеримента друге половине 20. века. Европљани су, заједно са ММФ-ом, успели да се договоре о пакету помоћи од 750 милијарди евра. Ако не преувеличамо значај телефонских позива Барака Обаме Ангели Меркел и Николу Саркозију, лидери ЕУ – често критиковани због неодлучности и недостатка лидерства – коначно могу да се похвале ефикасним јединством.

Наметањем колективних идеја о привредној хармонизацији Француска је привукла Немачку која се, пре него што ће платити 123 милијарде евра, ломила да ли уопште да помогне неодговорним Грцима чије су владе позајмљеним страним новцем великодушно финансирале социјални мир и лажно благостање.

Грцима је потом прописана оштра терапија штедње и фискалног уздржавања, а сигнали упозорења послати су и владама других чланица еврозоне чије су финансијске књиге одавно поцрвенеле због недупустиво високих буџетских дефицита.

Када се прашина донекле слегла, уследила су питања. Да ли је победа само привремена? Да ли ће се сличне кризе поновити у будућности? Шта ће бити са презадуженим чланицама еврозоне попут Ирске, Италије, Португалије или Шпаније? Да ли би све евроскептичнија и разочарана Немачка поново одвојила милијарде евра за туђе промашаје?

Оптимисти верују да је еврозона на путу оздрављења. Врата изласку из кризе су отворена, мада ни оволика количина новца не гарантује дугорочну стабилност. Неопходна је суштинска промена приступа и радикална реформа еврозоне.

Да ли то схватају политичари ослабљених чланица ЕУ? Да ли схватају политичари држава које желе у ЕУ? Или ће после краће паузе наставити по старом рачунајући на помоћ Европске централне банке?

Грчка је само почетак, упозоравају песимисти, јер многе водеће економије дуго живе изнад својих могућности. Национални буџетски дефицити 30 чланица ОЕЦД су од 2007. повећани готово седам пута и укупно износе 3.400 милијарди долара. У еврозони ситуација је још гора: у истом периоду повећани су 12 пута и износе 7.700 милијарди долара.

Додирнути су плафони. Владе ће или почети да смањују своја задужења, или је пред ЕУ неизвесна будућност. Шта би било да читава еврозона троши више него што има? Шта ако САД не могу да сервисирају свој унутрашњи дуг зато што, рецимо, Кина одбије да купује америчке државне обвезнице? Шта уколико Јапан не успе да се избори са хроничним дефицитом?

Експерти сматрају да су европске владе само купиле нешто времена али не и дугорочну стабилност пошто ванредне мере нису дотакле структуралне политичке и економске разлике.

Сви се слажу да су неопходне ригорозније мере контроле како се грчка драма не би репризирала. Погледују преко Атлантика пратећи како Барак Обама мерама регулативе покушава да реформише понашање банкара са Волстрита, одакле је кренула глобална финансијска криза.

Проблем је што је случај Грчке сложенији јер се не ради о понашању групе „грамзивих банкара”, већ о понашању читаве земље и њених политичких гарнитура. Криза банака у САД у Европи се претворила у кризу целе једне државе.

Дисциплиновање Грчке, како би се еврозона извукла из најтеже кризе која прети заједничким финансијама али и политичком идентитету ЕУ, тек је први корак.

Може се очекивати да ће Брисел убудуће тражити да има много више увида у пословање својих чланица. Због Грчке ће националне економије морати да изгубе још сопственог суверенитета. Банкарска контрола државних рачуна подсећаће на полицијску истрагу.

Пред ЕУ, ММФ-ом и грчком владом је сизифовски посао да се открију црне рупе у које се слило 300 милијарди евра националног дуга.

Може ли Грчка да прикупи довољно енергије да се сабере и изађе из кризе? Може ли њена привреда да поднесе херкуловски терет, да се опорави толико да врати енормни дуг у који је запала? Питање од 750 милијарди долара. Сума која изазива поштовање, али и страх.

Европа је одлучна да изађе из кризе еврозоне. Данас је финансијски исцрпљена и заморена од проширења, али не значи да ће тако изгледати и сутра. Уколико пресече Гордијев финансијски чвор.

Активирање мамутског резервног фонда је доказ окупљања, снажнији од онога што од чланица ЕУ тражи лисабонски уговор. Брисел би после ове кризе могао да буде много снажнији него што је данас. Његови данас бледолики лидери сутра би могли да стекну истински ауторитет европске владе.

То је други аспект читаве приче. Упркос оштрим француским критикама Британије, која је одбила да учествује у акцији спасавања, показало се колико је европска интеграција временом напредовала, колико је ухватила дубоке корене. Не само на папиру разних бриселских уговора.

У условима заоштрене конкуренције Европу само то може да спасе да не постане „неважно западно полуострво азијског континента“