Ко ће да плати реформу

Недавно је на скупу у Народној банци Србије, у организацији Фонда за развој економске науке и USAID SEGA пројекта, организовано представљање предлога за реформу пореског система у Србији. Један од кључних говорника на представљању била је и министарка финансија, што на прву лопту наговештава да јој је врло близак предложени концепт реформе. Имајући у виду да је госпођа министарка недавно у јавности говорила о томе и најавила реформу, чини се да је на овом скупу представљен пре ’нацрт’ него ’предлог модела’ реформе.

Укратко, чини се да ће реформа пореског система у Србији ићи у правцу опорезивања потрошње и пореске релаксације производње. Илустративни елементи предложене реформе су смањење оптерећења зарада са у просеку 65 одсто на 47 одсто и повећање ПДВ-аза четирипроцентна поена.

Предложена реформа има неколико значајних стратешких предности које је важно истаћи. Најпре само упуштање у реформисање пореског система у Србији, дубоко неправедног и регресивног, велики је корак унапред. У Србији смо навикнути да будемонезадовољни свиме мањим од идеалног, али је без остатка, уз сва потенцијална неслагања око евентуалних праваца реформе или неких њених детаља, сам концепт реформе храбар и вредан покушај аутора да се побољшају општи услови живота и рада у нашој земљи.

Друга важна стратешка предност предлога реформе је што је њен концепт апсолутно прилагођен условима у Србији – једноставан за разумевање и примену. Пракса може искварити и најсавршенији теоријски модел или упоредно искуство, ако се не води рачуна о томе ко ће тај модел и спровести. Србију карактерише низак ниво општег образовања, недовољна компетентност у раду јавних служби, висока бирократизованост и још виша корупција. У таквим условима, сваки иоле компликованији порески систем, можда теоријски кохерентнији, вероватно не би прошао седми ниво пакла српске администрације.  

Међутим, чини се да предложена реформа има и један крупан пропуст. Обраћајући се искључиво ’експертској заједници’ помало се занемарује питање реалних могућности финансирања пореске реформе. Полази се од, чини се, олако узете узрочно-последничне везе да ће повећања производња генерисати већу потрошњу, те ће се тиме анулирати негативни ефекти повећања ПДВ-а.

Иако са становишта и перспективе саме реформе, предложену реформу и треба да финансира средња класа кроз плаћање увећаног ПДВ-а, помало се губи из вида ко су у стварном животу они који ће све то финансирати. Смањење оптерећења на зараде погодује послодавцима, али углавном нема ефекте на примаоце зарада, док истовремено повећање ПДВ-ауглавном не погађа послодавце, али зато у великој мери погађа примаоце зарада. У Србији средњу класу углавном чине мушкарци и жене у између 35 и 45 година, још увек у фази стварања породице и посла, оптерећени кредитима и другим свакодневним трошковима. Можда ово и није питање за ауторе модела реформе, али свакако јесте важно за саму реформу и за носиоца реформе – Министарство финансија и Владу Србије – шта финансијери реформе добијају за свој новац?

Уколико је раст БДП-а и основни циљ и основни критеријум развоја, онда постоји велики ризик да се занемаре питања побољшања квалитета живота људи и питања испуњености социјалних и економских права. Штавише, БДП је крајње неадекватно мерило за проблеме развоја који су најважнији у људским животима, укључујући смањене сиромаштва, смањење корупције, право на рад и адекватно становање, као и могућности за образовање и здравствено осигурање.

Да би у једном друштву реформа пореског система у потпуности успела и добила подршку пре свих оних који ће терет те реформе највише поднети, али и да бисмо уместо ’економског раста’ као крајњи ефекат реформе пореског система добили ’друштвени развој’ неопходно је да се промени начин управљања јавним финансијама и трошења пореских прихода.

И зато ако влада жели подршку јавности за предложену реформу, која нам је и важна и неопходна, онда мислим да је неопходно да се у процес реформе уграде и размотре и питања како унапредити расходну страну ове медаље – планирање и управљање буџетом, као и на који начин ће пуњење буџета коначно постати средство, а не циљ.

*Директор „Проконцепта”