Ko će da plati reformu

Nedavno je na skupu u Narodnoj banci Srbije, u organizaciji Fonda za razvoj ekonomske nauke i USAID SEGA projekta, organizovano predstavljanje predloga za reformu poreskog sistema u Srbiji. Jedan od ključnih govornika na predstavljanju bila je i ministarka finansija, što na prvu loptu nagoveštava da joj je vrlo blizak predloženi koncept reforme. Imajući u vidu da je gospođa ministarka nedavno u javnosti govorila o tome i najavila reformu, čini se da je na ovom skupu predstavljen pre ’nacrt’ nego ’predlog modela’ reforme.

Ukratko, čini se da će reforma poreskog sistema u Srbiji ići u pravcu oporezivanja potrošnje i poreske relaksacije proizvodnje. Ilustrativni elementi predložene reforme su smanjenje opterećenja zarada sa u proseku 65 odsto na 47 odsto i povećanje PDV-aza četiriprocentna poena.

Predložena reforma ima nekoliko značajnih strateških prednosti koje je važno istaći. Najpre samo upuštanje u reformisanje poreskog sistema u Srbiji, duboko nepravednog i regresivnog, veliki je korak unapred. U Srbiji smo naviknuti da budemonezadovoljni svime manjim od idealnog, ali je bez ostatka, uz sva potencijalna neslaganja oko eventualnih pravaca reforme ili nekih njenih detalja, sam koncept reforme hrabar i vredan pokušaj autora da se poboljšaju opšti uslovi života i rada u našoj zemlji.

Druga važna strateška prednost predloga reforme je što je njen koncept apsolutno prilagođen uslovima u Srbiji – jednostavan za razumevanje i primenu. Praksa može iskvariti i najsavršeniji teorijski model ili uporedno iskustvo, ako se ne vodi računa o tome ko će taj model i sprovesti. Srbiju karakteriše nizak nivo opšteg obrazovanja, nedovoljna kompetentnost u radu javnih službi, visoka birokratizovanost i još viša korupcija. U takvim uslovima, svaki iole komplikovaniji poreski sistem, možda teorijski koherentniji, verovatno ne bi prošao sedmi nivo pakla srpske administracije.  

Međutim, čini se da predložena reforma ima i jedan krupan propust. Obraćajući se isključivo ’ekspertskoj zajednici’ pomalo se zanemaruje pitanje realnih mogućnosti finansiranja poreske reforme. Polazi se od, čini se, olako uzete uzročno-poslednične veze da će povećanja proizvodnja generisati veću potrošnju, te će se time anulirati negativni efekti povećanja PDV-a.

Iako sa stanovišta i perspektive same reforme, predloženu reformu i treba da finansira srednja klasa kroz plaćanje uvećanog PDV-a, pomalo se gubi iz vida ko su u stvarnom životu oni koji će sve to finansirati. Smanjenje opterećenja na zarade pogoduje poslodavcima, ali uglavnom nema efekte na primaoce zarada, dok istovremeno povećanje PDV-auglavnom ne pogađa poslodavce, ali zato u velikoj meri pogađa primaoce zarada. U Srbiji srednju klasu uglavnom čine muškarci i žene u između 35 i 45 godina, još uvek u fazi stvaranja porodice i posla, opterećeni kreditima i drugim svakodnevnim troškovima. Možda ovo i nije pitanje za autore modela reforme, ali svakako jeste važno za samu reformu i za nosioca reforme – Ministarstvo finansija i Vladu Srbije – šta finansijeri reforme dobijaju za svoj novac?

Ukoliko je rast BDP-a i osnovni cilj i osnovni kriterijum razvoja, onda postoji veliki rizik da se zanemare pitanja poboljšanja kvaliteta života ljudi i pitanja ispunjenosti socijalnih i ekonomskih prava. Štaviše, BDP je krajnje neadekvatno merilo za probleme razvoja koji su najvažniji u ljudskim životima, uključujući smanjene siromaštva, smanjenje korupcije, pravo na rad i adekvatno stanovanje, kao i mogućnosti za obrazovanje i zdravstveno osiguranje.

Da bi u jednom društvu reforma poreskog sistema u potpunosti uspela i dobila podršku pre svih onih koji će teret te reforme najviše podneti, ali i da bismo umesto ’ekonomskog rasta’ kao krajnji efekat reforme poreskog sistema dobili ’društveni razvoj’ neophodno je da se promeni način upravljanja javnim finansijama i trošenja poreskih prihoda.

I zato ako vlada želi podršku javnosti za predloženu reformu, koja nam je i važna i neophodna, onda mislim da je neophodno da se u proces reforme ugrade i razmotre i pitanja kako unaprediti rashodnu stranu ove medalje – planiranje i upravljanje budžetom, kao i na koji način će punjenje budžeta konačno postati sredstvo, a ne cilj.

*Direktor „Prokoncepta”