Хуманост тече венама

Милисав Јовановић (51) из Рудоваца 184 пута је добровољно дао крв и по томе је рекордер у лазаревачкој општини, али не жели да се тиме размеће и да од њега праве хероја, јер се не осећа тако.

Јовановић се сећа да је први пут крв дао када му је било 17 година. Лекару је рекао да је пунолетан. Тада је мислио да је довољно да се неколико пута у животу одазове позиву и испуни своју хуману обавезу. Много година касније изгубио је новорођеног сина, јер у породилишту није било резерви крви да се беби обави комплетна промена. Због ове трагедије чврсто је одлучио да ће крв поклањати другима докле год буде могао. За 37 година из његових вена је извађено око 74 литра драгоцене течности. Када се прерачуна, крв му је сваке године вађена више од пет пута. Међутим, будући да има неколико књижица Црвеног крста у којима се води евиденција, често је давао крв и десетак пута у једном месецу.

Милисав је постао узор својој породици. Његова супруга, син, ћерка и зет одазвали су се више од 400 пута акцији Црвеног крста и дали око 120 литара крви.

Захваљујући Милосаву Јовановићу у "Колубара-металу", где ради као бравар, формиран је Актив добровољних давалаца крви, који има више од хиљаду чланова. Они су најактивнији у Организацији Црвеног крста Лазаревца. Јовановићу је омогућено да отвори биро добровољног давалаштва крви у кругу фабрике, свакодневно подстиче колеге и популарише хуману идеју. Од ове хумане мисије ништа не може да га одвоји. Прошле године својевољно се одрекао одласка у инвалидску пензију. Мада је начетог здравља, још се осећа способним да другима помогне. Неће да иде на боловање.

– Многи су у тежој ситуацији од мене – стално је Милисав обузет како да се нађе при руци другима и нема времена да много хаје за своје здравље.

Познаници и непознати зову телефоном свакодневно Милисава у стану у Рудовцима или на радном месту. Моле га не само да да крв, него и да помогне да се смести болесник или тешко повређени у одговарајућу здравствену установу, пронађе лек или упути на правог лекара. Захваљујући многобројним познанствима широм бивше Југославије, Милисав им излази у сусрет и, што је најважније, никоме не одбија да помогне.

За све што чини људима Јовановић не очекује никакву захвалност, нити да се због тога удара на велика звона. Највише га обрадује када му се неко коме је на било који начин помогао жив и здрав јави људски и топло.