Диско клуб у подруму

Случајно се родио у Крагујевцу, случајно постао сликар. Као син предратног официра живео је и у Ваљеву, а први сусрет са Београдом био је у Струмичкој улици, на Лекином брду. Живео је у Новом Београду, а од када се оженио, Делиградска улица је постала његова стална београдска адреса. Ту га већ деценијама проналазе галеристи, агенти, трговци уметнинама, светски уметнички свет.

Радован Мића Трнавац, академски сликар и вајар, човек немирног, трагалачког духа обишао је готово цео свет. Најдуже, последњих четврт века, живео је и стварао у Њујорку. Довољна су три месеца у Америци, примећује данас он, да се мозак испере од сваке примесе национализама и шовинизама.

Атеље у салону

Личност која не мирује, сликар динамичне нарави за чија дела светска, а и домаћа ликовна критика има речи хвале, Београд, у односу на градове Европе, види као мали Њујорк. Није то никаква замагљена наивност. Он је човек који воли овај град. А, о Делиградској зна обиље биографских детаља. Оно у шта је уверен, без обзира на проток времена, јесте да је улица одувек служила као путоказ.

– Од своје двадесетпрве године живим у Делиградској. Кућа у којој станујем купљена је од породице Цинцар-Јанковић и под заштитом је државе. Стојан Тителбек, чувени архитекта који је пројектовао многа вредна здања у Београду, између осталих и Нови двор, саградио је и ову кућу. Од Завода за заштиту споменика културе добили смо одобрење да гостински салон постане радни простор. То је учињено тако да првобитни изглед зграде не буде нарушен. Једнога дана на врата атељеа закуцао је човек који је тражио да га пустим унутра. Испричао ми је да је некада на том месту била сликарска школа коју су држали Бета и Риста Вукановић. Тадашњи власник био је Љуба Цинцар Јанковић, француски ђак, пијаниста и сликар, који је такође сликао у тој соби –  казује уметник.

Делиградска улица се налази у најстаријем делу града. Само на потесу од Славије према ДИФ-у постоје четири куће које су под заштитом државе. Цела улица је архитектонски типична за крај 19. и почетак 20. века.

– Подигнуто је неколико зграда у препознатљивом соцреалистичком маниру, поред које ове четири најстарије куће у Делиградској стоје као драгуљи. Али, има једна интересантна ствар. Уочи Божића, на дрвету испред куће, неко покачи пшеницу. И тако годинама, а никада нисмо открили о којој мистериозној особи је реч – прича Трнавац.

Он свакодневно слика у свом атељеу. На разапетим платнима криве се фигуре одбачених предмета, старудија која више ником не треба.

Де Ниро и Копола за истим столом

Без присуства људи свет би за њега, ипак, био бесмислен. Трнавац је човек који има талента за пријатељство. Зато је његов дом у Делиградској многима био и остао прилепљен за срце.

– Некада је у подруму наше куће била чувена дискотека "Акваријус", једна међу првима у Београду. Отворена је седамдесетих година, држао је рвачки клуб "Раднички". Радила је дуже од двадесет година. Била је репрезент грађанске класе. У социјалистичко ригидно, идеолошки мрачно обојено време, трачак сладуњавог капиталистичког живота. Ко све није сишао у тај подрум. Окупљао се културни друштвени "крем" престонице. "Акваријус" у Делиградској је за познате новинаре, глумце, редитеље, адвокате, сликаре, рокере, али и луталице, скитнице био обавезно састајалиште. Лепотице и манекенке су ломиле штикле дуж Делиградске. Тина Тарнер се ту забављала са београдским дечацима. Захваљујући Фесту, у Београд су долазиле филмске иконе тога доба. Роберт де Ниро, Копола, Фелини седели су сто до стола – сагледава Трнавац своју омиљену улицу у другачијем светлу. Одувек су га фасцинирале старе зграде. Говоре ко смо и шта смо, оне су корен прошлости. Зграда Главне поште у Таковској изазива његову пажњу, док начичкане сплавове поред река сврстава у визуелно ругло града.

– Град треба сачувати од архитектонских ломова. У последње време, чини ми се, све је мање притисака да се дозволи надградња. Оно што бих замерио властима јесте да не схватају да је уметност та која доводи туристе у градове. Уметник не може да ствара ако нема решену егзистенцију, кров над главом. Град би на томе требало да поради – наводи занимљив предлог.

– Некада у свакој згради која се зидала на врху, у поткровљу, био је атеље за уметнике. Можда би и сада инвеститоре требало условити. Не мора се сликарима тај простор давати у власништво, макар да га користе – предлаже. Несхватљиво му је још нешто.

– Невероватно је да, када у Београд стигне гост из иностранства, врата Народног музеја буду затворена. План за његову обнову је добар, али када ће то да се заврши. Имамо музеј који поседује триста педесет хиљада вредних експоната, колекцију француских импресиониста. Само једна таква слика могла би да покрије не његову обнову, него градњу новог музеја. Грехота је оставити га да чами  – мишљења је Мића Трнавац који припрема серију изложби које од јесени крећу од Америке, преко градова Европе до Београда.