Ирански маневар збунио Запад

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 17. маја – Вашингтон није „на прву лопту” реаговао на јутрошње обелодањивање споразума о размени високообогаћеног иранског уранијума за нискообогаћени постигнутог са Бразилом и Турском, али прве реакције његових атлантских партнера, Британије и Француске, говоре о сумњама да Техеран одустаје од свог главног циља – да постане нуклеарна сила.

Па ипак, оно што су са Ахмадинежадом после 18-сатних разговора испословали бразилски председник Лула да Силва и турски премијер Ердоган закомликовало је позицију Америке и западних сила, јер је ослабило фронт у Савету безбедности за увођење санкција. Испада тако да је Техеран извео још један успешан маневар којим је купио време и поделио садашњи састав Савета безбедности у коме су и Бразил и Турска тренутно нестални чланови.

Техеран се, наиме, вратио на позицију коју је имао прошлог октобра у преговорима са пет нуклеарних сила – САД, Британијом, Француском, Кином и Русијом, које су за ову прилику биле појачане и ненуклеарном Немачком – да 1,2 тоне свог нискообогаћеног уранијума замени за 120 килограма високообогаћеног, у форми горивних шипки за свој медицински реактор, старо постројење које су му направили Американци пре исламске револуције 1979.

Тај договор није реализован због накнадних иранских услова: да се та трампа обави симултано и на његовој територији, што није било прихватљиво Западу. Иран је у међувремену почео производњу и сопственог високообогаћеног уранијума – оног који је и материјал за атомску бомбу – што је довело до акције коју су предводиле САД да му се у Савету безбедности због тога изгласа оштар режим економских и политичких санкција.

Иран и Турска су на сцену ступили кад је уверење да су санкције неопходне добило замах. Према новој формули, уранијумска трампа би се обавила у Турској – тамо би Иран извезао свој уранијум, а оданде увезао онај други – мада није јасно како би се то технички извело, пошто Турска нема ни услова за складиштење, нити технологију обогаћивања.

Ово друго је при том лакше решиво од првог: и женевски план је подразумевао да се гориво за медицински реактор набави или у Русији или у Француској, па чак можда и у Бразилу, који ову технологију имају.

Најновији уступак Иран је међутим опет зачинио важним „али”. То је овога пута најава да неће прекидати производњу сопственог високообогаћеног уранијума, што га, ако то заиста учини, сигурно води на пут ка конструкцији атомског оружја.

Отуда велика дилема, па и извесна збуњеност и Америке и савезника: како сада да одбију оно на шта су пре седам месеци пристали? Како, после најновијег обрта, у неопходност санкција да убеде Кину, која је увек сматрала да треба дати шансу дипломатији. Најзад, ни Турска ни Бразил, две и економске и дипломатске силе у успону (при чему Турска има посебне амбиције и на Блиском истоку и на Балкану), да прихвате да оно што сматрају својим великим успехом прогласе за ништа? Поготово пошто су после обелодањивања споразума и Лула и Ердоган изјавили како „више нема потреба за санкцијама”.

Према реакцији из ЕУ, која је дошла пре америчке, декларација тројке из Техерана не отклања кључну бригу и Европе и САД о томе да ли ирански нуклеарни програм за крајњи циљ, упркос томе што Иранци тврде да је искључиво цивилни, има нуклеарну бомбу.

Техерански договор као партнера и надгледника целе операције замене једног уранијума другим има Међународно агенцију за атомску енергију, званично тело које врши глобални нуклеарни надзор. Она ће о споразуму званично бити обавештена „у року од седам” дана. Највероватније је због тога да ће и Америка и њени истомишљеници у овом заплету за своју коначан одговор сачекати стручно мишљење из Беча.

Из истог разлога не треба очекивати ни недвосмислену реакцију на позив који је упутио Ахмадинежад: да се сви врате преговорима „заснованим на поштењу, правди и обостраном уважавању”.

Милан Мишић