Живот по спратовима времена

Аеродром Бен Гурион у Тел Авиву је далеко гостољубивији него што смо очекивали кад се улази у земљу у којој је оружје на готовс. Процедуре нису захтевније него на београдском. Само што се показало да су визе потребне, иако је Скупштина Србије усвојила закон о безвизном режиму са Израелом. Очигледно, друга страна још размишља. Што на крају путовања не чуди – Израел је много компликованија земља од Србије.

Вођа ходочасничке групе je теолог Александар Нинковић, из Београдске надбискупије. Иако је католик, обилазили смо и православне цркве, а на мисама се молио и за „нашу православну браћу која су са нама и која су остала у Београду“. Олакшање – барем је та унутар хришћанска подела остала изван групе.

Поред енглеског и италијанског, који су корисни језици у Светој земљи, знање хебрејског оца Александра, даће дубину његовим тумачењима Библије и археолошких налазишта. Био је прави водич за Свету земљу.

Темељито смо обилазили места Исусовог живота. Читање Јеванђеља у аутобусу, које се односи на место на које долазимо, археолошко-историјско објашњење онога што видимо, богослужење, проповед, тумачење поруке и тако за свако важно место – а увече , у хотелу, Библијска школа. Иако нисмо ишли пешке, ипак је ова темељитост правила разлику између туристичког обиласка Светих места и ходочасног.

Једно од сталних питања је било: Како тачно знамо да се То баш десило Ту? Односно, да ли је Исусов живот реалност?

Код синагоге у Назарету, није било спорно, јер је та синагога била једина у Исусовом месту одрастања. Дакле, поуздано је да је Он седео ту где и ми седимо. Такође, и за благовест Марији на извору у Назарету – ни то није спорно, јер је Назарет имао само један извор, који је сада у оквиру православне цркве. Међутим, како знамо да је пећина у цркви Навештења и радионица у цркви Светог Јосифа, баш та кућа у којој је Исус одрастао и радионица у којој је радио са очухом. Несумњиво да су археолози открили типичну пећинску кућу из I века наше ере и радионицу поред ње, а оно што је одредило да баш над њима буду подигнута светилишта су ранохришћанске ознаке, каже отац Александар. Вековно предање о тим местима указује да су од посебног значаја – обично су то слојеви богомоља, а негде само крстић урезан у камену. Сем тога, реалност прича из Јеванђеља проверава се и унутрашњим осећајем када се нађемо тамо где је писано да је и Он био. Рецимо, испред пећине-козарника у Витлејему, где је по предању рођен Богочовек, хиљаде ходочасника чека у реду да целива сребрну звезду, уграђену у витлејемско светилиште – и на њиховим лицима и у тембру тихе песме коју мрмљају, осећа се неки посебни дрхтај. Да, ходочасници осећају да се налазе на месту Оностране присутности. Да ли је то један од многих плацебо ефеката? – на страну са тим, реалност доживљаја је очигледна. Или вожња по Галилејском језеру – мирис ветра у којем се меша опорост пустиње и далеког таласа Медитерана! И тај времепловни мирис враћа у апостолско време, у дах човекољубиве мистике којом одише рано хришћанство.

Ходочасничко путовање је смештено у историјском троуглу: цивилизација Римског царства, Јеврејска традиција и хришћански пут проповеди и мартирија. На овим налазиштима се види моћ царства које је окупирало Палестину и држало је лукавством и суровошћу (у резерви).

Најзначајније налазиште Јеврејске цивилизације за Исусов живот је Кумрански манастир, изнад којег су у пећинама пронађени Кумрански свици. Двадесетак километара од Јерусалима, у пустињи изнад Мртвог мора. На основу подударности Кумранског типика и основа Хришћанства, неки историчари претпостављају да је Исус живео у овом манастиру до своје 30-те године, када га је Јован крстио у Јордану. Затим, обишли смо Зид плача, синагоге у Назарету, Корозаиму и Кафернауму, у којима је Исус беседио. Такође, гробнице у стени из I века у остацима Емауса, брдо Армагедон, брдо пророка Илије, кућу првосвештеника Кајафе, где је по предању Исус био заточен у муљевитој цистерни за воду. Али и музеј Јад Вашем, да би стекли увид и у савремену историју Јеврејског народа.

На путу за Витлејем, морали смо да прођемо кроз чек-поинте израелске војске и кроз капију сивог зида високог четири метра, који одваја Јерусалим од Палестинске аутономне области. Тензично. Девојке – војници са огромним аутоматским пушкама. Корени подела дубоко у миленијумским слојевима овог каменитог тла.

Исусово доба смо додиривали преко каменова на којима је и он стајао, али и преко Закејеве смокве у Јерихону и маслина у Маслинској гори – старих 2 000 године. Осетили смо и воду Мртвог мора и реке Јордана. Ручали смо Петрову рибу, ендемску врсту из Галилејског језера, на Брду Блаженства. Пели смо се на брдо Табор, и у Кану Галилејску, ушли у Собу последње вечере.

Најдуже смо се задржали у цркви Светог гроба у Јерусалиму. У њој је Голгота, брдо на којем је Исус разапет, камен на који га је мајка спустила после распећа, његов гроб и пећина у којој је мајка цара Константина, Јелена, нашла Часни крст, три стотине година после распећа. Црква нема јасну форму, унутра је десетине разбацаних капела, архитектонски је „скаламерија“, по угловима су отворени џакови цемента, зидови исцртани урезаним именима – али то је место из кога не може да се оде!? Сатима смо седели и могли смо да останемо још у плаценти мира који се пренео и у наше мисли. Црква је у полумраку. Грчки калуђери сипају уље у кандило и мењају фитиљ, затим конопом дижу кандило, па спуштају следеће. У цркви је на стотине кандила. Рускиње носе свилене мараме; једна се попела клечећи, боса, у капелу Голготе. Какву снагу носи та смртна казна извршена пре две хиљаде година!? И данас покреће у људима страх и сажаљење и прочишћава их у катарзи. Несебичност једног живота, подсетила нас је, у полумраку ове мистичне цркве, на једну другу жртву која је дата на улици, у Београду...

Добро се може чинити и због увида да је то корисно. Порука коју носимо из Јерусалима је да добра дела треба само чинити, без разлога.