Капан

Капан је мали кавез који се користи за хватање птица певачица. У њему је прости механички механизам који га затвара када птица стане на гранчицу. Успех је направити капан са што осетљивијим и бржим механизмом.

Мики забринуто посматра своје пубертетско дете које је опседнуто мобилним телефоном и компјутером.

– Је ли сине, како прилазиш некој девојчици кад ти се присвиђа?

–Пошаљем поруку мобилним или мејлом. Тако се прво испита терен да се не бих брукао.

–Да се не би брукао?

– Да. Замисли како би било када би ме јавно одбила.

Тридесетак година раније средњошколски Мики се спрема да приђе девојци вечерњег снова. Ништа чудно за такозвано мало корзо. Док средњошколци врте кругове са једне, на супротној страни главне улице на великом корзоу или „последњој шанси” мало старији такође врте своје наићи ће права/прави кругове. Микијеви вршњаци покушавају да му улију храброст саветима. Мики је нервозан, чује сопствено срце, ноздрве раширене, плућа траже кисеоник док мозак тражи излаз из сам-си-крив ситуације. Зна да нема одлагања не само због ње, охрабривање пријатеља прешло је у подсмех. Стратешки чека када она мора да окрене у другом правцу, негде у висини продавнице „Обућа Београд”. Оборене главе Мики први пут прилази девојци:

–Извини девојко, да ли можемо да прошетамо?

Она га полако одмерава и хладно: – Не.

Мики се окреће, насмејан, озарен, иде у базу где се очекује извештај. Мора да је успешан, Микијево лице је књига са перфектним завршетком. Један од пријатеља пита:

–Када шетате?

–Ма не шетамо, корпа.

– Зашто се онда смејеш?

– Ма људи, ово је много лако.

Отад је стварно све било лакше. У једном од следећих покушаја пријатељ и Мики издалека прате следећу изабраницу. Она се приближава кући, не жури јер зна да је Мики прати. На самом улазу Мики је стиже, покушава нешто да каже, окреће се и враћа.

–Шта је било?– пита пријатељ.

–Издао ме глас, мрмља Мики држећи се за грло. Ужурбано хита кући, прескаче степенице, улази у кухињу, пије жуманце, мајка га избезумљено гледа, а он нема времена, мора назад. За то време изабраница стрпљиво чека да јој Мики поново приђе, чекала би га да је пио и целу „агрококу”. Има нечег симпатичног и обећавајућег у његовом смушеном наступу.

И док Микију сећања и даље круже, корзо то одавно не чини, модерна времена су га избацила из града. Мобилни телефон и компјутер су сада оруђа упознавања. Кријемо се испред монитора који је постао прозор у свет и срце. Мики и његов син као вршњаци а толико разлика. Много тога се променило гласно размишља Мики. Велики број биоскопа је затворен, и онај где је Мики кришом гледао у њу док она гледа филм. Седећи укосо испред, светло са платна би осветљавало њено предивно лице, Микију лепше од било којег филма. Слика која не бледи, каже Мики. Каже да се млади све ређе везују, да број бракова редовно опада. Догађаји и сиромаштво на нашим просторима као и паралелни напредак негде другде истовремено су њему и Јуниору однели и донели. Мики се пита шта ће ново време још донети, можда ефикаснији и бржи модел капана, са уграђеним микропроцесором.