Беле паре од сеоског туризма

Угледни домаћин Драгић Томић у засеоку Томићи код Мочиоца, села у ивањичкој општини, понудио је недавно бесплатан плац у трајно власништво заинтересованима за изградњу викендице. Једини услов је да будући власник мора да изгради кућу у етностилу, искључиво од природног материјала, дрвета и тесаног камена. Циљ понуђеног поклона је, како је навео домаћин, оживљавање овог забитог краја и поспешивање развоја сеоског туризма.

Можда ова вест, у неким другим временима, не би привукла пажњу, али актуелни трендови у пољопривреди и српском селу указују на једну другу појаву. Приходи од сеоског туризама у појединим срединама и регионима последњих година надмашују оне остварене у такозваној класичној пољопривреди. Ево и примера: 80 регистрованих газдинстава за сеоски туризам у општини Горњи Милановац, са укупно 580 лежајева, лане је само од преноћишта, не рачунајући храну и продате сувенире, зарадило је 230.000 евра!

Ова рачуница, поређења ради, може, језиком бројки, да се преведе и на овај начин: 7.702 пољопривредна газдинства у горњомилановачкој општини, на пшеници је остварило 30, а на шљиви свега 10 одсто од вредности оствареног у преноћишту у сеоском туризму! Логика исказаног рачуна недвосмислено упућује на закључак: исплативије је бити добар сеоски домаћин човеку из града него слуга црној земљи која рађа, али беле паре не даје!

Актуелни правци у пољопривреди где је, по рачуну проф. др Веселина Лазића, економска одрживост у сувом ратарењу исплатива само на 100 хектара, сеоском туризму практично гурају ветар у леђа. Битка за сваки динар српском сељаку намеће потребу да буде не само добар ратар, сточар, воћар већ и домаћин уморном градском човеку жељном сеоског мира, чистог ваздуха и здраве хране. Спој пољопривредне производње и сеоског туризма, у нашим условима, најбоља је добитна комбинација. Али да би се сеоски туризам развио мора доста тога да се уради да би се добили резултати на дужи рок.

Приоритет свих приоритета је изградња инфраструктуре у сеоским срединама. За сваку похвалу је што је Министарство пољопривреде недавно донело читав сет мера подршке развоју села. Он се огледа у конкретној помоћи онима који, поштујући народно градитељство и традиционалну архитектуру, желе да у селима изграде етнокуће, вајате, односно салаше. Ту спада и бесповратна помоћ за оне који хоће да рестаурирају аутентичне објекте: воденице, ваљарице, винске подруме... Све то лепо звучи, али крајњи ефекат добиће се тек ако се изгради инфраструктура, доведе струја, вода... човек из града на селу не тражи луксуз, али неки стандарди, звали се они европски или светски, морају да се поштују.

Сеоски туризам у Европи, последњих деценија, доживљава бум. Смештајни капацитети дошли су безмало на 200.000 објекта са 1,7 милиона кревета. Само Аустрија и Словенија, примера ради, лане су оствариле скоро две милијарде евра од сеоског туризма, а тај позитиван тренд се, упркос економској кризи, наставља. У ситуацији у којој смо илузорно је очекивати да и ми у догледно време постигнемо нешто слично, али да можемо доста тога да урадимо боље.

Много тога зависи и од законске регулативе која је у овој области још прилично несређена. Категоризација објеката најболнија је тачка и, чини се, главна препрека за развој сеоског туризма. Боравак у сређеној етнокући или на неком од војвођанских салаша требало би да се мери истим аршином, али то је готово неизводљиво. Оно што је прихватљиво једнима, није другима, а чињеница је да фискализацију услуга тешко прихватају и једни и други домаћини.

Од државе и локалних самоуправа с правом се траже олакшице за развој сеоског туризма. Домаћини са своје стране морали би много више да поведу рачуна о стандардизацији услуга, заштити животне средине и (само)организовању. Светска туристичка организација, имајући у виду укупне природне потенцијале, препоручила је Србији да се максимално ангажује на развоју сеоског туризма. Финансирала је и два пројекта у источној и јужној Србији са намером да их прикаже свету. Сада је све на нама и креаторима аграрне политике.

Домаћин Драгић Томић из Мочиоца повукао је први потез. Ко је следећи?

Уредник друштвено-економске рубрике у„Пољопривреднику”