„TРЕЋА СРБИЈА” ПО ТРЕЋИ ПУТ

Напредњаци и народњаци, овако или онако, чак да им се и све коцкице сложе, без Српске радикалне странке и „пете колоне” у садашњој власти не могу до чаробне бројке од 126 посланика.

Јер математика је као наука о односима међу величинама и просторним облицима, од Сумера, Вавилонаца, старих Грка и Египћана, Кинеза, Индијаца и Арапа, до данашњих дана, колико објективна – још више егзактно сурова. Она предизборна, а посебно постизборна, нарочито у Србији 2010. године.

Демократска странка Србије тражи „трећи пут”, а то је „државотворна и развојна политика у чијој су основи национални интереси, правна држава и развој привреде”.

Могу бити само два (… јака политичка играча…) – узвраћају из Српске напредне резервишући та места за Демократску и сопствену странку.

Да ли се – ако није само реч о тактичком показивању зуба и бицепса конкурентима за лидерство унутар националног опозиционог блока – Војислав Коштуница, указом о „трећој стази” и формално кандидује за родоначелника „треће Србије”? Оне која је, од почетка ратова на простору бивше СФРЈ, стално у дубокој сенци, до 2000, пропагандно гласније, „прве” и, после 5. октобра, медијски пробитачније, „друге Србије”...

„Прву Србију” су, према вивисекцији професора Љубише Рајића, из 2005. године, „чинили ратни профитери, врх војне, полицијске и остале државне бирократије, политичари из СПС-а, ЈУЛ-а, СРС-а, ССЈ-а и сличних странака, врх СПЦ-а и сличних организација, разни ратни злочинци”, од којих је, после октобарских промена, већина наставила да „живи сасвим мирно, они и даље чине економску елиту и знатан део политичке елите, воде главну реч у многим областима и уопште су углавном онде где су и били”.

„Друга Србија” рођена је као „паралелна Србија” почетком 1992; крштеница јој је била истоимена књига – протест, зборник говора антиратних активиста и интелектуалаца против против диктатуре, медијског једноумља, раста национализма и рата; а породилиште Београдски круг.

Ти црно-бели стереотипи о „две Србије”, медијски су неговани и после 2000, а нису нестали ни после потписивања Декларације о помирењу ДС-а и СПС-а која је замишљена као симболичан чин „одлагања копаља” између два, некоћ укопана, рова.

„Трећа Србија” је стидљиво, средином деведесетих, помињана као синоним за нешто што није ни екстремни шовинизам, на једној, ни грађански анационални радикализам, на другој страни, већ „салонски национализам”, везан најчешће уз име Коштунице и групе српских академика, а једно време (1994– 1997) и Зорана Ђинђића. Стратешки темељ „треће Србије” била је крилатица једног од првака јединственог ДС-а Борисава Пекића „И нација и демократија”, коју је Коштуница, уочи одлучујућег боја против Милошевића, превео на „Ни Бели двор, ни Бела кућа”, алудирајући на тадашње станаре ових здања.

„Трећа Србија” се, од тада, а посебно након Коштуничиног одласка с власти, тражи између радикала и ДС-а, између Истока и Запада, између традиције и модернизма.

Коштуница је, у напону моћи, пропустио шансу да узурпира ову курентну политичку опцију и да јој популистичку ноту, а његов закаснели покушај да, на изборима 2008, „трећу Србију” учини разумљивом просечном грађанину – завршио се како се завршио. „Трећа Србија” му се измигољила оног трена када је Тадић препевао Пекића у: „И Косово и Европска унија!” А, у међувремену се, за густо треће решето, самокандидовао и Николић.

ДСС, поручују ових дана из те партије, неће водити расправу са опозиционим странкама, већ „своју политику оштре критике власти”. Ова странка оставља могућност за сарадњу опозиције на расписивању избора, али тврди да „у Србији неће бити двопартијског система јер то није реално, а није ни у српској традицији”.

Изгледа као да је Коштуница лупио руком о сто и решио да проба да спречи оно што је, још од раскола међу радикалима, односно фактичког приклањања ДСС-а Николићевима контра Шешељевих, личило на неминовност – утапање народњака у напредњаке. Хоће ли у томе успети, може ли Коштуница да пронађе свој „покрет несврстаних”, свој трећи „југословенски пут”, као ономад Тито – (н)и Москва (н)и Вашингтон, (н)и Атлантски (н)и Варшавски пакт – више не зависи само од њега, већ и од тога хоће ли се на српској политичкој сцени појавити, и разумети га, неки Нехру, Насер, Сукарно.

Искуство говори да је свака свађа унутар имагинарног опозиционог колективитета значила продужетак живота режиму. Вук није хтео у ДОС, па, ево, већ деценију, трпи последице те одлуке. ДС се, под Милошевићем, дуго опирао стварању опозиционог фронта и таворио, због чега је и Коштуница 1992. побегао из ње, формирајући фракцију Крило за ДЕПОС, па ДСС.

А можда ДСС само призива времена када је био „најпожељнији коалициони партнер”?

директор пи-ар агенције „Прагма”