Револуција или тероризам

Од нашег специјалног извештача

Кан – Фестивал улази у своју завршницу а уском кругу кандидата за овогодишњу „Златну палму”, у којем су већ филмови „Још једна година” Мајка Лија и „О боговима и људима” Гзавијеа Бувоа, у последња два дана прикључили су се и „Ирска рута” Кена Лоуча и „Поезија” Ли Чанг Донга. Великог успеха код публике имао је и малени дирљиви италијански филм „Наш живот” Данијелеа Лучетија, а рано јутрос аплауз новинара и критичара добио је и Даг Лиман за „Фер игру” у којем главне улоге тумаче Шон Пен и Наоми Вотс.

Но, пре него што кренем редом, две веома важне дигресије. Једна је о томе да је трочасовни експериментални филм „Аутобиографија Николае Чаушескуа” румунског видео уметника Андреја Ујице, у којем је аутор монтирао искључиво слике које је покојни Чаушеску желео да остави о самом себи, један од најснажнијих приказа феномена култа личности и снажна осуда комунистичке диктатуре, а да се при том против комунизма не каже ни реч. Друга се односи на чињеницу да је „Карлос” француског редитеља Оливијеа Асајаса, најузбудљивији филм 63. Канског фестивала по коме ће се овогодишње издање дуже памтити.

Пет и по часовна Асајасова сага о венецуеланском револуционару Иљичу Рамирезу Санчезу, познатијем по надимку Карлос, централној фигури у историји међународног тероризма током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, изврсно је режиран и глумљен, захтеван а веома динамичан филм, тако да се његова дужина не осети. Време уз „Карлоса” пролети за трен, јер се пред очима гледалаца непрестано мењају узбудљиве и напете сцене његовог кретања, локације његовог дејствовања с краја на крај света, и при том се ствара аутентична слика политичке атмосфере једног времена.

На основу историјских докумената, аутентичних снимака, новинарских прилога и сведочења, Асајас гради комплексан лик Карлоса. Прати га од периода његовог пропалестинског активизма, повезивања са јапанском „Црвеном армијом”, првих бомби у Лондону, Паризу, отмица авиона и делегата на бечком конгресу Опека (1975), преко његове трансформације у опортунистичког плаћеника моћних блискоисточних тајних служби, формирања сопствене „антиимперијалистичке” организације са седиштем на другој страни гвоздене завесе која је била активна и током завршне године Хладног рата.

Револуционарни интернационалиста, терориста неодољивог шарма и великог угледа, чак и у највишим политичким круговима неких земаља (и Југославије у једном периоду), манипулише и бива изманипулисан, са свом својом лудошћу утиче на токове савремене историје. Филм га прати (заједно са његовим познатим камарадима од којих су многи и данас у илегали) до краја његовог чудесног пута, до тренутка када га је исламска диктатура у Судану, након што га је дуго штитила, крила и финансирала, предала француској полицији (1994) када је имао 48 година. Карлос је данас у затвору. Осуђен је на доживотну робију за убиство два полицајца које је починио још почетком седамдесетих. За све друго не постоје чврсти докази. У Асајасовом филму подељеном у три дела, надмоћно га игра латиноамерички глумац Едгар Рамирез. Сјајно!

Уврштен у последњем тренутку у овогодишњу трку за „Златну палму” (прошле године се такмичио са комедијом „У потрази за Ериком”), вишеструки кански лауреат, британски редитељ Кен Лоуч, заједно са својим верним сценаристом Полом Лавертијем, после дуго времена понудио је оштар трилер и један од својих најкомерцијалнијих филмова – „Ирска рута” (назив пута од багдадског аеродрома до центра разореног града). Филм са снажним моралним компасом, базиран је на истинитим догађајима о нерасветљеном убиству два британска војника, расветљава прљаве послове плаћеника у Ираку и критички се односи према британском учешћу у овој „кампањи”...

Рат у Ираку, тачније – догађаји који су му претходили током напрасног откривања Садамовог „оружја за масовно уништење” у кабинетима Дика Чејнија и Кондолизе Рајс, тема је и америчког филма „Фер игра” Дага Лимана, који је заправо екранизација чувене „афере Валери Плем”, која је уздрмала Бушову администрацију. Филм је прича управо о Валери Плем (Наоми Вотс), агенткињи ЦИА са разгранатом мрежом информатора у Ираку, и њеном супругу, дипломати Џои Вилсону (Шон Пен, и иначе снажан активиста против рата у Ираку), који обоје врло добро знају (баш као што зна и ЦИА) да масовно оружје за уништење у Ираку не постоји. Лавина медијских и политичких напада на Валери (јавно је откривен њен идентитет као агента и тако направљен преседан у историји тајне службе) и Вилсона, која прети да им уништи животе, диригована је из Чејнијевог кабинета. Валери је била спречена да заустави рат, али је ова храбра жена одлучила да сведочи пред конгресом и јавно изнесе сва своја сазнања. Веома занимљив филм, са добрим биоскопским потенцијалом.

И јужнокорејски аутор Ли Чанг Донг оправдао је свој реноме врсног сценаристе и редитеља. Његова „Поезија” је визуелно магичан, филозофски филм о себичности и несебичности и односу живота и уметности. Прича прати племениту старицу Мију (води бригу о старим лицима) која је једног дана одлучила да упише курс писања поезије на једном народном универзитету, док је њен унук, егоистични тинејџер о којем води бригу, осумњичен за учествовање у силовању школске другарице. Ли Чанг Донгова „Поезија” поприма тако и фине елементе моралистичког крими-филма, што је у гледалишту изазвало буру одушевљења.

Аплауза је било и после неореалистичког филма „Наш живот” италијанског редитеља Данијелеа Лучетија, у којем су сабрана сва круцијална питања људске егзистенције, кроз дирљиву причу о младом удовцу, оцу три малена сина, његовом послу грађевинца, односу са породицом и имигрантским, илегалним радницима који су свакодневица не само Италије већ читаве Европе... У филму има и помало патетике, типичне за новији италијански филм, али га то не чини мање допадљивим за гледање...

------------------------------------------------------

Михалков за сам крај(/slika2)

Јуче је за вриску на Кроазети био задужен „вечити младић” рокенрола Мик Џегер, као звезда документарца „Стонси у егзилу” Стивена Киџака, док су данас све очи поново упрте у Наоми Вотс која је звезда филмова Вудија Алена и Дага Лимана. Међу последњим филмовима у главном такмичарском програму је „Варљиво сунце 2 – Егзодус” славног руског редитеља Никите Михалкова, који је у Кану присутан још од почетка фестивала, држећи се подаље од свог брата Андреја Кончаловског који је на канском „маршеу” представио дугометражни анимирани филм „Крцко Орашчић 3Д”...

------------------------------------------------------

Канска награда Срдану Голубовићу

Филмски пројекат„Кругови” Срдана Голубовића (сценари писали Милена Пота и Срђан Кољевић), који је био одабран међу 15 пројеката за представљање пред европским продуцентима у Кану, освојио је награду за најбољи пројекат у канском „Атељеу” 2010. године.

Ова награда отвара могућност будућем филму да буде подржан и прихваћен и од стране великих евроспких продуцената и телевизијских станица, а мени као редитељу отвара могућност за безбрижнији рад, каже за „Политику” Срдан Голубовић