Дошао да „ували” бунду и – постао певач

Док су његови другови маштали да постану пилоти, фудбалери, лекари, њему је то било без везе. Каже да никада није маштао ни о чему, довољна му је била чоколадица „животињско царство” да му улепша дан и развуче усне у осмех. Још ако га слаткишем почасти неки старији мангуп, тек онда његовој срећи није било краја. Сакупљао је сличице животиња, које су се криле између омотача и чоколаде и лепио их у албум. Сећа се да му никада није полазило за руком да испуни цео албум, јер су му вазда недостајале једна или две сличице.

Детињство је провео на дорћолским „сокацима” и оближњем Калемегдану, где је често одлазио да вози аутомобилчиће у луна-парку. Када друштво није имало пара за жетоне, забављали су се „тапкањем” сличица или ситним клиначким несташлуцима, попут мажњавања новчаника на Бајлонијевој пијаци. Због обијања трафике у комшилуку, „заглавио” је у дому и тамо провео девет наредних година. Ту је завршио три разреда средње школе и добио „звање” техничког декоратера аутомобила, како воли да каже, јер му звучи модерно и господски, а иначе му на дипломи пише „аутолакирер”. После дома, мало је вртео шибице по европским градовима, па је пропевао, чиме се бави и данас.

Седамнаест година прошло је од његовог последњег наступа у Београду, али 29. маја концертом у „Београдској арени” публику ће вратити у нека прошла времена и подсетити је на хитове „Рађај синове”, „Недеља”, „Сунце љубави”, „Ноћас ми се не спава”... Наравно, реч је о Џеју Рамадановском.

Питамо га када је схватио да је талентован за песму.

– Ма ја сам још као мали волео да певам. Скупи се друштво, ја отпевушим неколико песама за њих, али никада нисам ни сањао да ћу се тиме бавити, јер то се десило случајно. Изгубио сам паре на коцки, нисам имао куд и почнем да „ваљам” неке бунде. Одемо тако мој другар и ја код Марине Туцаковић да јој продамо крзно и мој друг ту почне да ме хвали: „Да га чујете како пева, нема му равног”, а што је најгоре, ја нисам ни знао ко је Марина. Отпевам ја њој Мухаремову „Било чија”, а Фута ме пратио на гитари и она се одушеви. Тако је све кренуло...

Готово цео живот си провео у Скендербеговој улици. Какав је Дорћол био када си одрастао, а какав је сада?

– То је специфичан крај, који има на неки начин душу. Чини ми се да се није ту много шта променило. Кад сам био мали, била ми је част када ми неки мангуп да паре и каже да отрчим по пљуге. А и сада је исто тако, ја кажем клинцу: „Ај’ скокни по цигаре” и нема ту хоћеш-нећеш, јер се зна ко је старији и мораш да га поштујеш. Каква год да смо ми багра били на улици, увек смо поштовали старије, јављали им се, помагали им, били смо васпитана деца, а видим да су и ова данашња таква. Не бих могао да гарантујем када бих зашао у неки други крај града и неког дерана замолио да ми оде по пљуге, да он не би извадио утоку и упуцао ме. По томе се Дорћол – Менхетн – како га ми зовемо, разликује од осталих делова Београда. Сви се знамо одмалена, ценимо једни друге и никада нисмо гледали ко колико има, него све делимо – каже Џеј.

На шта си потрошио први хонорар?

– Ух, не сећам се хонорара, али прве веће паре узео сам у војсци када сам са једним другом „одрадио” неки џеп. Било је ту много лове, нисам знао шта ћу с њом и пошаљем је ћалету. Он ми одговара: „Сине, је л’ можемо од ових пара да направимо купатило?”, јер смо се до тада купали у вешерници. Урадио је и купатило и купио веш-машину, а онда ме питао: „Је ли, а откуд ти онолике паре”, а ја кажем да код касарне постоји аутолакирерска радња, па да повремено ту радим на „кварно”.

 Ко ти је био музички узор и да ли се сећаш првог јавног наступа?

(/slika2)– Узори су ми били Џејмс Браун, Оливер Драгојевић, Мухарем Сербезовски, Тома, Чола, Јоргос Даларас. Имао сам дванаест година када сам научио једну Даларасову песму, и то на грчком, па ти види шта је овај ганци тада знао, а?

Први наступ имао сам 1987. године на „Месаму”. Тада сам извео песму „Зар ја да ти бришем сузе” и као дебитант освојио трећу награду публике. Сећам се да ми је тада пришао Тома Здравковић, лупио ме по глави и рекао: „Овај мали ће да запали нацију.” Ја сам био толико збуњен да сам уместо у онај бекстејџ, или како се већ зове, отишао у публику, где ми је седео ћале. Никада нећу заборавити, каже ми: „Вала једном да се и ја поносим тобом, а не цео живот да идем по домовима и носим ти пакете.”

 Да ли си строг према својим мезимицама, Ани и Марији, и какве им савете дајеш? У каквим си односима са бившом супругом Надом?

– Ана завршава факултет, онај за новинара, а Марија је још у основној школи. Ана живи са мном, а Марија са мајком, са којом сам у савршеним односима, свакодневно се чујемо и виђамо. Не дајем им неке посебне савете, осим да буду паметне, да не лажу и да увек мени и мајци причају све. Марија је иста ја, мали зврк, интересују је шминка, штикле, огледало, док је Ана другачија, ћутљива и нон-стоп је у неким књигама. Мада, не вреди јој то. Ја јој кажем џаба јој и онај лаптоп и књиге, она није за новинара, па ја бих био бољи новинар од ње. Причам јој да ништа неће научити из књига, већ је битна пракса. Али добро, полако. Ма, нисам строг родитељ. Нисам их тукао, у ствари Ану сам два пута истукао због школе. Јер зове мене директор и каже да Ана има четири кеца, а мени није рекла. Одем ја у школу, директор ме пита шта да радимо, а ја му кажем: „Директоре, је л’ имаш децу?”, он каже да има. И ја му додам: „Е, дабогда ти нико не живео у кући, ако јој помогнеш.” И нисам хтео да јој помогнем, намерно, јер ме је слагала. На крају је поправила оцене и, ево, сад завршава факултет.

Због чега си толико дуго чекао да одржиш концерт у родном граду?

– Ја седам година нисам снимио нови албум, осим што сам учествовао на фестивалима, тако да нисам ни размишљао о концерту, иако су ме сви наговарали. На крају преломим – биће концерта. Нећу правити никакав спектакл са авионима, камионима, нестајањем и осталим форама, јер публика не долази у циркус, већ да слуша моје песме и ужива у њима, тако да ћу им поклонити лепо вече испуњено емоцијама, а у томе ће ми помоћи и моји пријатељи Бора Ђорђевић и Аца Лукас, који ће бити специјални гости.

Бојана Ристивојевић