Дива Јутјуб генерације

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Њен успех је вртоглав, мада није дошао преко ноћи. Са 24 године, два албума, шест хитова који су у 2009. били број један на светским топ-листама, Лејди Гага је данас највећа поп-звезда света. Прва која је, у ери Јутјуба и Фејсбука, постигла рекорд – да њени видео спотови буду „скинути” и одгледани милијарду пута!

Лејди Гага – сценско име Стефани Џоан Џерманоте, Њујорчанке са италијанским коренима – нови је феномен масовне културе и успео експеримент промењене музичке индустрије. Не само да је пореде са Мадоном, него је сматрају и истинском њеном наследницом. Она та поређења не одбацује, него их, напротив, наглашава: „Обе смо Итало-Американке, обе смо почеле на клупским сценама Њујорка и обе смо постале славне када смо се офарбале у плаво”.

Ако је Мадонина звезда већ прешла зенит, Гагина је у успону. Спољна сличност им је иначе само у плавој коси и донекле у ономе што (не) носе на сцени. И Лејди Гага наступа у некој врсти доњег веша, али са много екстравагантнијим додацима од оних које користи њена двоструко старија колегиница: из њеног грудњака избија ватра, на глави су јој не само перика него и истинске скаламерије. „Њена гардероба наводи на помисао да је избеглица из неког научнофантастичног филма”, констатује у једном тексту о овој звезди музички критичар „Волстрит џорнала”.

Њен дебитантски албум „Фејм” („Fame” – слава), продат је широм света у преко три милиона примерака. Био је број један на свим великим музичким тржиштима: у САД, Британији, Канади... Донео јој је шест престижних „Греми” музичких награда.

Али, њена музика је само део њеног успеха: она не може да се раздвоји од њених наступа који су, како то већ приличи данашњем дигиталном интернет добу, једна нарочита мултимедијална комбинација музике, игре, моде и специјалних ефеката. Кад је пак о самој мелодији реч, нема у томе ничега што се досад није чуло: јаког ритма, превише синтисајзера... Глас јој је, додуше, констатују за то компетентни, за добру меру моћнији од Мадониног, али Гага је најмање популарна због свог гласа.

Због чега онда? Због стихова? Они јесу на моменте провокативни и дирају нерв данашње Јутјуб генерације („We’re plastic, but we’ll still have fun” – ”Од пластике смо, али ипак ћемо се забављати” или „I am shiny and I know it” – ”Бљештава сам и то знам”). То што пева, она сама једном приликом описује као „њујоршки поп”, да би у следећем интервјуу рекла: „Ја правим електро-поп без душе”.

Велика, глобална звезда се, наравно, не постаје тек тако, спонтано или случајно. Не пева се пред 20.000 људи, а да пре тога на делу нису били маркетиншки долари неке музичке куће, које, после почетног шока који им је донела дигитализација дистрибуције, доласком „ајпода” и МП-3 музике, полако проналазе нове начине да им звезде остану оно што су биле: профитни рудници.

Тај нови „бизнис модел” данас се зове „дил од 360 степени”. Уместо да, као некад (у прошлом веку) финансирају само издавање плоче, а потом скидају кајмак од њеног успеха, у данашњим уговорима су одредбе о подели прихода и концерата, онога што плаћају корпоративни спонзори и сувенира: мајица, накита, сличица и других ситница које купују „фанови”.

Да би то било успешно, певач мора да буде глобално препознатљив, што опет значи да мора да буде свеприсутан на интернету. Да би пак то био, мора пажњу на себе да скрене не само музиком, него и изгледом и кореографијом. Лејди Гага је све те критеријуме испунила у сваком погледу и тиме подигла рампу за оне који долазе после ње.

Почев од имена. За разлику од Мадоне, која је задржала само једну од три речи из своје крштенице (Мадона Луиз Чикони), Стефани Џоан Џерманота је своје уметничко потпуно измислила. Оно није без значења: инспирација му је хит „Квинса” из 1984. (две године пре њеног рођења) „Радио Га-Га”, у којем се ламентира због долазеће видео ере и одласка оне радијске. Сложеница „ga-ga” у америчком енглеском иначе значи фасцинација, ентузијазам, лудило за нечим. На пример, свет је га-га за Лејди Гагом. Она је, узгред, срасла са својим уметничким именом. „Ако ме зовете Стефани зато што ме знате, онда ме уопште не познајете”, каже у интервјуу који је дала „Њујорк магазину”.

Затим изглед. У природи сићушна (155 сантиметара), морала је да порасте екстравагантном шминком (вештачке трепавице од пет сантиметара) и додацима од пете до главе (штикле од 15 сантиметара, предимезиониране црне наочаре и свакојаке скаламерије на глави. Онда вешто пуштање у оптицај гласина да је бисексуалка (а није, мада се појављује на скуповима активиста геј покрета) – и наравно, стална брига како ће њени наступи, који су мање певање песама, а више „инсталације”, перформанс у којем су визуелни ефекти често важнији од звучних – да изгледају на Јутјубу.

Слици која се састоји од 480 са 360 тачака подређено је и светло (мора добро да јој се види лице). Отуда, главнина зараде од њене музике (коју иначе сама пише), долази од дигиталне продаје преко „ајтјуна”, али је чињеница да велики део њене публика није платио ништа за то да је има у својим мобилним телефонима или „ајподима”. То је већ поменута милијарда са интернета „скинутих” њених извођења, у чему тренутно нема премца.

Реч је, иначе, о младој жени која није само марионета индустрије, него и самосвојна личност, која зна шта хоће и сама даје допринос томе шта је. Позива се при том на идола поп-арта Ендија Ворхола: и она би наиме да комерцијалну уметност претвори у ону праву. „Верујем у гламурозни живот”, каже. Често, често говори и о слави. Она за њу није само бити стално фотографисан, већ, по њој, пре свега „унутрашњи осећај самопоуздања”, при чему „не морате да будете жртва свог окружења”.

Фановима, које иначе назива „чудовиштима”, поручује да имају право да се понашају као да су славни, јер „свако може да буде оно што жели”. Веома слободно користи лексикон секса: каже да звезде „мастурбирају” кад непрестано мењају свој изглед, а своје извођење на сцени пореди са „оргазмом”. Иако је имала неколико љубави, таблоиди је данас не доводе у везу ни са једним мушкарцем (ни женом). „Решила сам да се удам за своју уметност”, објашњава.

Магазин „Тајм” је Лејди Гагу недавно уврстио међу 100 најутицајнијих личности света, а мини есеј о њој у том броју написала је колегиница Синди Лопер, која констатује: „Она сама је уметност”. „Гага је дефинитивно пост-Мадона”, сматра критичар „Њујоркера”, док се у есеју који објављује „Атлантик” магазин, иде корак даље: тамо је представљена – као „последња поп звезда”.

Милан Мишић