АБ живота вредна

У Србији је сваких 100 секунди потребан давалац крви за децу и одрасле којима је ова драгоцена течност неопходна да би преживели. Ситуација је још драматичнија лети, када је константна несташица, јер крв има свој рок трајања.

Др Марина Синђић-Милићевић, лекар специјалиста трансфузиологије Института за трансфузију крви Србије, каже за "Политику", да добровољни давалац крви може да буде свака здрава особа од 18 до 65 година. Без крви нема медицине, јер ниједна операција не сме да почне ако крв није спремна. Основно начело јесте да крв чека пацијента, а не пацијент крв.

– Давање крви је потпуно безопасно, безболно и краткотрајно. Потребно је само издвојити пола сата времена да би се неком спасао живот, јер свакој четвртој особи бар једној у животу буде потребна трансфузија. Значи, данас ти неком давањем крви помажеш, а сутра већ можда неко и теби – истиче др Синђић-Милићевић.

Кад давалац дође да да крв, прво буде прегледан. То је кратки лекарски, интернистички преглед: мерење крвног притиска, провера срца и плућа, вађење крви из прста и провера хемоглобина. То значи да анемична особа не може да буде давалац крви. Осим тога, даваоцу се ураде и тестови на све инфективне болести. Само здрава особа може да да крв. Према правилима, мушкарци могу да дају крв на свака три месеца, а жене на свака четири, објашњава наша саговорница.

Даваоци по позиву

Према њеним речима, цела процедура давања крви не траје дуже од десет минута, а опрема која се користи за вађење крви апсолутно је стерилна, за једнократну је употребу и отвара се пред даваоцем, а после давања крви се баца.

– Даваоцима се узима 450 милилитара крви, што је мање од 10 одсто од укупне количине крви коју особа има. Ту количину организам и не региструје као губитак. Постоје привремена стања када особа не може да да крв већ је потребно да прође одређено време. То су ситуације када особа има грип, прехладу, акутне инфекције, ако узима одређене лекове или непосредно после неке хируршке интервенције. Такође, постоје трајна стања када особа ни у ком случају не може да да крв. То су хроничне болести, посебно болести кардиоваскуларног система, дијабетес, туберкулоза, малигна стања, обољења бубрега – нагласила је др Синђић-Милићевић.

Постоје и даваоци крви, објашњава она, по позиву и то је најчешће у случајевима ретких крвних група.

– У свакој популацији постоје чешћи и ређи АБО и РХ системи крвних група. Код нас је најређа крвна група АБ, а само 15 одсто популације је РХ негативно. Институт покрива све републичке потребе за крвљу, али постоје периоди, као што је лето, када је константна несташица крви, јер ова драгоцена течност има свој рок трајања и то је 35 дана. У тим периодима, у изузетним случајевима постоје и наменска давања крви (родбина, пријатељи...). Међутим, то се избегава, јер се при давању крви, према препорукама Светске здравствене организације, поштују три основна принципа: добровољност, бесплатност и анонимност. Такође, у периодима несташице крви одлажу се хладне операције (оне које нису ургентне) – истиче др Синђић-Милићевић.

Она наглашава да нико коме је била потребна хитна операција није остављен да чека због несташице крви. У Ургентном центру Клиничког центра Србије постоји одељење Института из кога се обавља дистрибуција крви и крвних деривата по свим клиникама Клиничког центра

Добровољни даваоци крви који су у радном односу, додаје наша саговорница, добијају према закону два нерадна дана. Али, не да би се опоравили, како се често мисли, већ је то захвалност државе за њихов хумани гест.

Драгоцена крвна плазма

– Осим тога, у Институту даваоци добијају и "оброк захвалности", који такође нема медицинско оправдање, већ је и то захвалност наше институције. Сви добровољни даваоци добијају књижице у које се уписује када су дали крв, а и ослобођени су партиципације. Погрешно је убеђење да давање крви ствара зависност. То је нетачно, јер крв можете дати једном и никада више, али и три или четири пута годишње – каже др Синђић-Милићевић.

Поред добровољног давања крви, истиче она, постоји и добровољно давање крвне плазме. Плазма је течни део крви у којој се налазе крвне ћелије. Она се даје преко специјалних апарата помоћу којих се издваја само течни део крви, а крвне ћелије се враћају даваоцу. Плазма се може давати на 15 дана, а посебно је потребна болесницима у постоперативном периоду и код тежих опекотина. Осим тога, неки даваоци плазме су имунизовани на поједине болести. То у пракси значи да се издвајањем гамаглобулина из њихове плазме могу добити неки од серума (тетанус, беснило...).

– Такође, постоји специјално давање крвних ћелија, најчешће тромбоцита, који се може обављати на четири до пет дана. На свим овим апаратима налазе се специјални сетови за једнократну употребу – додаје др Синђић-Милићевић.

Из класично дате јединице крви, истиче она, издвајају се појединачне компоненте које су потребне пацијентима, и на тај начин крв се рационално троши.

Пре и током давања крви није потребна никаква посебна припрема.