Ово је најгора изборна кампања до сада. Раније је пред изборе поштен човек могао да сазна и како се краду гласови у Скупштини, и како су саветници премијера утајили порез, и како се продају целе фабрике за један евро, а три за три без попуста на велико, и ко је све био и пио у дому главних мафијаша у Србији, и колико један министар може да "накупи" фирми за једног мандата и још много тога што се, наравно, колико после избора и првих постизборних коалиција лепо и брзо заборави. Сад ништа. Ни речи.

Има још оних који се надају да ће се неко "отворити" у ових преосталих недељу дана кампање, али "мрка капа" да ће од њих човек више чути неку корисну и тајну информацију, да ће неко од њих открити неку аферу, крађу или превару свог супарника на изборима. Тешко је поверовати да нема материјала, а можда смо стварно и то дочекали.

Како било да било, овим изборима, за које сви кажу да су судбоносни, фали оне борбе на живот и смрт. Фали им ривалства, већег од оног које исказују два посвађана бивша министра и бивша пријатеља који би, сва је прилика, опет лако могли да буду и пријатељи и министри у истој влади. Сумњичави тврде да баш зато више нема ни афера ни тешких речи.

Они који су се једном посвађали због власти знају да се лако могу због ње и помирити. Зато више и не изговарају крупне речи које би им после избора могле застати у грлу. То се зове коалициони капацитет. Коалиција није брак, како су то једно време хтели да нас убеде. Не, то је, што би рекли, веза за једну ноћ, одлазак у кревет са неким кога не мораш да волиш, да са њим планираш даљу будућност, да му будеш одан. Да извинете, обичан секс. То се у овим изборима оголило. Има оних који би могли да моралишу и да то називају и другим именима, али што је говорио Ђинђић, коме је до морала нека иде у цркву. Они мање гадљиви држе се политике. Било као бирани или бирачи.

 Дакле, то је оно што је ову кампању учинило тако анемичном у односу на претходне.

Због те тако антисрпске малокрвности коју показујемо ових дана има оних који су спремни да доказују и то да су избори у Србији постали скоро као избори у Холандији. Аргументе траже у чињеници да нема великих предизборних полемика о Косову или Хагу, па ни о наставку преговора са ЕУ. То, ваљда, зато што је сасвим јасно шта су ту интереси Србије. Други су проблеми, може се учинити, опхрвали Србију. Хоће ли и колико бити смањен порез на софтвер, на пример? Да би били скроз к`о Холанђани фали још само да се Тадић и Коштуница закрве на нож у наредних пет дана, на врхунцу предизборне кампање, да ли ће порез бити смањен за три или пет одсто. И да онда "утрчи" Тома Николић са понудом од десет одсто, као што је обећавао и хлеб за три динара, а да га ту дочека Чеда Јовановић са предлогом да се порез на софтвер повећа за неколико процената као доказ добре воље Србије према Билу Гејтсу, јер се зна ко је "тата" за те ствари у свету и не треба му се замерати. Е, то би  било скроз холандски.

Али, није. Само је у томе разлика.

И немојте да вас завара ова "суптилна" кампањска понуда. Добро знају они да пола Србије још и не зна шта је софтвер, јер да мисле другачије не би нам се улагивали тако што по сеоским шталама љубе и грле овце и краве и са поднапитим снашама заплићу "моравац". Познају они нас боље него ми њих. Они наше грешке не заборављају.