Ovo je najgora izborna kampanja do sada. Ranije je pred izbore pošten čovek mogao da sazna i kako se kradu glasovi u Skupštini, i kako su savetnici premijera utajili porez, i kako se prodaju cele fabrike za jedan evro, a tri za tri bez popusta na veliko, i ko je sve bio i pio u domu glavnih mafijaša u Srbiji, i koliko jedan ministar može da "nakupi" firmi za jednog mandata i još mnogo toga što se, naravno, koliko posle izbora i prvih postizbornih koalicija lepo i brzo zaboravi. Sad ništa. Ni reči.

Ima još onih koji se nadaju da će se neko "otvoriti" u ovih preostalih nedelju dana kampanje, ali "mrka kapa" da će od njih čovek više čuti neku korisnu i tajnu informaciju, da će neko od njih otkriti neku aferu, krađu ili prevaru svog suparnika na izborima. Teško je poverovati da nema materijala, a možda smo stvarno i to dočekali.

Kako bilo da bilo, ovim izborima, za koje svi kažu da su sudbonosni, fali one borbe na život i smrt. Fali im rivalstva, većeg od onog koje iskazuju dva posvađana bivša ministra i bivša prijatelja koji bi, sva je prilika, opet lako mogli da budu i prijatelji i ministri u istoj vladi. Sumnjičavi tvrde da baš zato više nema ni afera ni teških reči.

Oni koji su se jednom posvađali zbog vlasti znaju da se lako mogu zbog nje i pomiriti. Zato više i ne izgovaraju krupne reči koje bi im posle izbora mogle zastati u grlu. To se zove koalicioni kapacitet. Koalicija nije brak, kako su to jedno vreme hteli da nas ubede. Ne, to je, što bi rekli, veza za jednu noć, odlazak u krevet sa nekim koga ne moraš da voliš, da sa njim planiraš dalju budućnost, da mu budeš odan. Da izvinete, običan seks. To se u ovim izborima ogolilo. Ima onih koji bi mogli da morališu i da to nazivaju i drugim imenima, ali što je govorio Đinđić, kome je do morala neka ide u crkvu. Oni manje gadljivi drže se politike. Bilo kao birani ili birači.

 Dakle, to je ono što je ovu kampanju učinilo tako anemičnom u odnosu na prethodne.

Zbog te tako antisrpske malokrvnosti koju pokazujemo ovih dana ima onih koji su spremni da dokazuju i to da su izbori u Srbiji postali skoro kao izbori u Holandiji. Argumente traže u činjenici da nema velikih predizbornih polemika o Kosovu ili Hagu, pa ni o nastavku pregovora sa EU. To, valjda, zato što je sasvim jasno šta su tu interesi Srbije. Drugi su problemi, može se učiniti, ophrvali Srbiju. Hoće li i koliko biti smanjen porez na softver, na primer? Da bi bili skroz k`o Holanđani fali još samo da se Tadić i Koštunica zakrve na nož u narednih pet dana, na vrhuncu predizborne kampanje, da li će porez biti smanjen za tri ili pet odsto. I da onda "utrči" Toma Nikolić sa ponudom od deset odsto, kao što je obećavao i hleb za tri dinara, a da ga tu dočeka Čeda Jovanović sa predlogom da se porez na softver poveća za nekoliko procenata kao dokaz dobre volje Srbije prema Bilu Gejtsu, jer se zna ko je "tata" za te stvari u svetu i ne treba mu se zamerati. E, to bi  bilo skroz holandski.

Ali, nije. Samo je u tome razlika.

I nemojte da vas zavara ova "suptilna" kampanjska ponuda. Dobro znaju oni da pola Srbije još i ne zna šta je softver, jer da misle drugačije ne bi nam se ulagivali tako što po seoskim štalama ljube i grle ovce i krave i sa podnapitim snašama zapliću "moravac". Poznaju oni nas bolje nego mi njih. Oni naše greške ne zaboravljaju.