Римско царство као инспирација

Срем­ска Ми­тро­ви­ца – Њих тро­ји­цу – Алек­сан­дра Са­ви­ће­ви­ћа (23), бу­ду­ћег ар­хе­о­ло­га, Вла­ди­ми­ра Бо­жо­ви­ћа (37), бу­ду­ћег струч­ња­ка за ме­диј­ске ко­му­ни­ка­ци­је, и Не­на­да Ми­ли­ћа (22), сту­ден­та ин­фор­ма­ти­ке, у Срем­ској Ми­тро­ви­ци зо­ву „рим­ским ко­ва­чи­ма“. Они су oсмислили и по­че­ли да ку­ју ре­пли­ке рим­ских ма­че­ва из дру­гог и тре­ћег ве­ка и да из­ра­ђу­ју окло­пе ка­кве су не­кад но­си­ли рим­ски ле­ги­о­на­ри.

Пр­ви пра­ви рим­ски мач ис­ко­ва­ли су пре три го­ди­не, а по­след­њих шест ме­се­ци су раз­ра­ђи­ва­ли план, кон­стру­и­са­ли и ура­ди­ли ре­пли­ку окло­па рим­ског ле­ги­о­на­ра. И са­да је са­свим си­гур­но да су им се звук ко­вач­ког че­ки­ћа и ва­тра ко­ју рас­плам­са­ва ста­ри ко­вач­ки мех под­ву­кли под ко­жу. Звук ко­вач­ког че­ки­ћа у Ла­пи­да­ри­ју­му Му­зе­ја Сре­ма у Срем­ској Ми­тро­ви­ци по­ру­чу­је да тро­ји­ца мла­дих ко­ва­ча, ка­да су сви ко­ва­чи у Сре­му за­тво­ри­ли ко­вач­ни­це, ку­ју део опре­ме или ала­та из да­ле­ких го­ди­на, по узо­ру на рим­ску опре­му ко­ја је у Сир­ми­ју­му би­ла у упо­тре­би пре ви­ше од 1700 го­ди­на.

–Ја сам ма­ло по­ву­као на де­ду, и он се ба­вио ко­вач­лу­ком. Упо­ре­до са сту­ди­јем ар­хе­о­ло­ги­је за­ин­те­ре­со­вао сам се за ко­ва­не пред­ме­те, по­себ­но оруж­је. Он­да сам по­чео да учим ко­вач­ки мај­стор­лук, јер, ни­је све зна­ње уси­ја­ти гво­жђе и ис­ко­ва­ти мач, ва­ља га ока­ли­ти, да бу­де до­вољ­но са­ви­тљив, али и да бу­де оштар. Пр­во сам се за­ин­те­ре­со­вао за на­ци­о­нал­но оруж­је сред­њег ве­ка, а он­да и рим­ско. Та­ко је на­ста­ла ова ко­вач­ка трој­ка – ка­же Алек­сан­дар Са­ви­ће­вић, док че­ки­ћем ис­ки­ва ре­пли­ку рим­ског ма­ча, a око­ло се­ва­ју вар­ни­це из от­кив­ка.

Вла­ди­мир Бо­жо­вић по­ка­зу­је нам, на из­ло­жби у Му­зе­ју Сре­ма, ре­пли­ку рим­ског сег­мент­ног окло­па, чи­ји је аутор ар­хе­о­лог Ја­сми­на Да­ви­до­вић, а мај­стор­ски део по­сла је ње­гов и Са­ви­ће­ви­ћев.

– Овај оклоп смо ра­ди­ли шест ме­се­ци, али не раз­ли­ку­је се ни­ма­ло од ори­ги­на­ла. По­што су рим­ске ле­ги­је Сир­ми­ју­ма има­ле и дру­ге вр­сте окло­па, спре­ма­мо се да ура­ди­мо и но­ве, дру­га­чи­је ре­пли­ке, да по­се­ти­о­ци мо­гу да ви­де те окло­пе, јер их баш и не­ма са­чу­ва­них из вре­ме­на ка­да је ов­де би­ло Рим­ско цар­ство – ка­же Вла­ди­мир Бо­жо­вић.

Не­над Ми­лић је нај­мла­ђи мај­стор у еки­пи, по ис­ку­ству, али, бр­зо учи, „кра­де“ мај­стор­лук од Алек­сан­дра Са­ви­ће­ви­ћа и увек му је при ру­ци.

– Ако тре­ба, рас­па­лим ва­тру, на­ло­жим ћу­мур, рас­пи­ру­јем ва­тру ме­хом и у пр­вој фа­зи ку­јем врх бу­ду­ћег ма­ча. Јед­но­став­но, по­ву­че те же­ља да бу­деш од ко­ри­сти, да учиш и ре­кон­стру­и­шеш то ста­ро оруж­је, ко­је је одав­но за­бо­ра­вље­но и срећ­ни смо кад ви­ди­мо да смо ус­пе­ли. Са­да се не бих мо­гао одво­ји­ти од овог за­ни­мљи­вог за­на­та – при­ча Не­над Ми­лић.

По­се­ти­о­ци се ди­ве овим мом­ци­ма, упо­ре­ђу­ју рим­ски мач и ре­пли­ку и не ви­де раз­ли­ке, је­ди­но што су ови но­ви сјај­ни­ји, и што се зна да су их ко­ва­ли мла­ди ко­ва­чи ка­да је ко­вач­ка ве­шти­на на овим про­сто­ри­ма одав­но по­ста­ла про­шлост, кад још по­не­ко од ста­рих мај­сто­ра, на ве­ли­ке мол­бе, пот­ку­је по­ко­јег рет­ког ко­ња. Не­ма ни ко­ња у Сре­му, па су и ко­ва­чи по­ста­ли ви­шак. За са­да се че­сто дим из­ви­ја и чу­је зве­кет че­ки­ћа по на­ков­њу са­мо у Ла­пи­да­ри­ју­му Му­зе­ја Сре­ма, где тро­ји­ца „рим­ских мај­сто­ра“ ку­ју оруж­је и сва­ки дан све ви­ше уса­вр­ша­ва­ју за­бо­ра­вље­ни ко­вач­ки за­нат.

У упра­ви Му­зе­ја Сре­ма, ди­рек­тор Ни­ко­ла Сто­ка­но­вић ка­же да су тро­ји­ца рим­ских ко­ва­ча дра­го­це­ни и да су мај­стор­лук ве­о­ма до­бро са­вла­да­ли.

А Алек­сан­дар Са­ви­ће­вић, Вла­ди­мир Бо­жо­вић и Не­над Ми­лић спре­ма­ју но­ва ко­вач­ка из­не­на­ђе­ња, опет у ве­зи са Рим­ским цар­ством и Сир­ми­ју­мом. Не­ће да ка­жу шта је то по­ред ма­че­ва и из­ра­де окло­па но­во што ће ра­ди­ти.

– То ће би­ти пра­во из­не­на­ђе­ње, по­ста­ли смо до­вољ­но ве­шти за из­ра­ду му­зеј­ских ре­пли­ка – по­ру­чу­ју њих тро­ји­ца.

Ј. Сла­ти­нац