VOX POPULI, БРЕ!

Код нас је пљу­ва­ње, у бу­квал­ном и пре­не­се­ном зна­че­њу, одав­но по­ста­ло део тра­ди­ци­је. По­сто­ји ви­ше вр­ста пљу­вач­ких прак­си од ко­јих је пљу­ва­ње на јав­ним ме­сти­ма (улич­но пљу­ва­ње),од­но­сно пљу­ва­ње по не­чи­јем ли­ку и де­лу (исто­риј­ско пљу­ва­ње) убе­дљи­во нај­за­сту­пље­ни­ји об­лик. Од оста­лих об­ли­ка тре­ба спо­ме­ну­ти пљу­ва­ње у ша­ке пре ка­квог ма­ну­ел­ног по­сла те пљу­ва­ње на ста­кле­ну по­вр­ши­ну у ци­љу по­сти­за­ња ви­со­ког сте­пе­на сја­ја. Не­ка­да, пре по­ја­ве Феј­сбу­ка, клин­ци су уби­ја­ли вре­ме пљу­ва­њем удаљ, док је оми­ље­на ли­хвар­ска мак­си­ма он­да као и са­да гла­си­ла: „Пљу­ни па­ре (или жи­вот)”.

Да Ср­би о пљу­ва­њу не­ма­ју ло­ше ми­шље­ње го­во­ри си­ту­а­ци­ја у ко­јој по­но­сни ро­ди­тељ из­ја­вљу­је: „Мо­је де­те је пљу­ну­ти ја”. Слич­но је и ка­да тре­ба до­ка­за­ти исти­ни­тост вла­сти­тог ис­ка­за: „Пљу­ни ме ако ла­жем”,од­но­сно ка­да не­ко­га тре­ба под­ста­ћи на при­чу: „Ис­пљу­ни то што имаш да ка­жеш”. Чу­ве­ни Нор­берт Ели­јас се у „Про­це­су ци­ви­ли­за­ци­је” по­дроб­но ба­вио фе­но­ме­ном пљу­ва­ња као уоста­лом и ево­лу­ци­јом бри­са­ња но­са. Та­ко нас Ели­јас под­се­ћа да је пљу­ва­ње у сред­њем ве­ку пред­ста­вља­ло оп­ште­на­род­ну по­тре­бу и да је је­ди­но пра­ви­ло гла­си­ло да се не пљу­је пре­ко сто­ла већ ис­под ње­га.

С дру­ге стра­не, уко­ли­ко се пљу­ва­ње по­ста­ви у ши­ри дру­штве­ни кон­текст са­мо ће га ко­рак де­ли­ти од по­и­сто­ве­ћи­ва­ња са об­ли­ком кри­тич­ке све­сти. Ни­је ли још Ха­бер­мас пи­сао да је кри­тич­ка јав­ност по­сте­пе­но на­ста­ја­ла у за­пад­но­е­вроп­ским ка­фа­на­ма по­чев од сре­ди­не 17. ве­ка ка­да је ко­чи­јаш јед­ног ле­вант­ског тр­гов­ца отво­рио пр­ву крч­му у Лон­до­ну. Јер уз за­ма­гље­ну кри­глу све­тлог пи­ва глас на­ро­да да­ле­ко се (бо­ље) чу­је. И код нас су ди­си­дент­ске иде­је бу­ја­ле упра­во у за­ди­мље­ним ка­фа­на­ма (би­фе­и­ма), на аста­ли­ма пре­кри­ве­ним коц­ка­стим му­ше­ма­ма уз ра­ки­ју, ме­зе и пој кли­мак­те­рич­них пе­ваљ­ки у со­мот­ским ми­ни­ћи­ма. „Шта ти пре­о­ста­је не­го да уве­че иза­ђеш,за­ле­пиш се за шанк и пи­јеш пив­чу­гу” ка­зу­ју „Пан­кр­ти” у пе­сми „Анар­хист”. Мо­жда су упра­во због оп­ту­жбе да су ле­гла кри­тич­ке (пљу­вач­ке) јав­но­сти ка­фа­не си­сте­мат­ски уни­шта­ва­не код нас. Ма­сов­но су их за­ме­њи­ва­ли ка­фи­ћи ко­ји су по­ста­ја­ли ра­сад­ни­ци пљу­вач­ког мејнстри­ма.

Би­ло ка­ко би­ло, не­у­ку­сно је из­јед­на­ча­ва­ти глас на­ро­да са кри­тич­ким пљу­ва­њем по вла­сти, ма­да је пљу­ва­ње у овом сми­слу од­вај­ка­да пред­ста­вља­ло си­гур­но­сни вен­тил кроз ко­ји је на­род ис­пу­штао на­го­ми­ла­но со­ци­јал­но не­за­до­вољ­ство ци­ља­ју­ћи ка ма­гло­ви­тим вр­хо­ви­ма дру­штве­не хи­је­рар­хи­је. Јер ску­че­на је де­фи­ни­ци­ја по ко­јој се пљу­ва­ње (у жар­го­ну) тре­ти­ра као кри­ти­ка ко­ју под­вла­шће­ни (ма­са, на­род, ра­ја) упу­ћу­ју вла­сти (ели­ти, по­ли­тич­кој кла­си, вла­сти). На­и­ме, тре­ба пра­ви­ти раз­ли­ку из­ме­ђу без­вред­ног кри­ти­зер­ства (пљу­ва­ња без по­кри­ћа) и кри­тич­ког ми­шље­ња (ар­гу­мен­то­ва­ног пљу­ва­ња). Са­свим је дру­го пи­та­ње да ли кри­тич­ка пљу­ва­чи­на од­о­здо пре­ма го­ре (да­кле, од на­ро­да пре­ма вла­сти) има би­ло ка­квог ефек­та. На при­мер, ка­да кри­ти­ка вла­де до­ла­зи одза­бра­ђе­них ба­ба ко­је про­да­ју мла­ди лук на пи­ја­ци, кри­тич­ка оштри­ца се не­дво­сми­сле­но за­ту­пљу­је па та­кав пи­јач­ни анар­хи­зам не мо­же про­из­ве­сти тип јав­но­сти од чи­је кри­ти­ке цви­ка­ју вла­да и по­ли­ти­ча­ри.

Дру­гим ре­чи­ма, фи­ло­зо­фи­ја „пљу­ни и за­пје­вај” учвр­сти­ла је став ка­ко је мо­дер­но упо­тре­бља­ва­ти пој­мо­ве „на­род” и „на­ци­ја” уме­сто пој­ма „јав­ност”. Ово бр­ка­ње тер­ми­на до­вољ­но го­во­ри о ши­ро­ко­ра­спро­стра­ње­ном не­кри­тич­ком по­пу­ли­зму ко­ји у нај­бо­љем слу­ча­ју мо­же во­ди­ти од­бра­ни ста­ту­са кво. По­сле­ди­ца ово­га је од­су­ство кри­тич­ке јав­но­сти у ме­диј­ском про­сто­ру ко­јим су­ве­ре­но го­спо­да­ре по­ли­ти­ча­ри. По­ре­ђе­ња ра­ди, од­ла­зе­ћи бри­тан­ски пре­ми­јер Гор­дон Бра­ун да­ни­ма се из­ви­ња­вао бри­тан­ској јав­но­сти због то­га што је у пред­из­бор­ној тр­ци јед­ној пен­зи­о­нер­ки, ко­ја га је оба­су­ла не­згод­ним пи­та­њи­ма, од­бру­сио да је за­др­та. Чак је чи­та­вих че­тр­де­сет ми­ну­та кле­чао у ку­ћи до­тич­не мо­ле­ћи је за опро­штај. Јав­ност је то зна­ла да це­ни па ла­бу­ри­сти ни­су до­жи­ве­ли пот­пу­ни из­бор­ни де­бакл. Код нас ства­ри дру­га­чи­је сто­је. Што су пред­став­ни­ци вла­сти пре­ма на­ро­ду осор­ни­ји то се бо­ље ко­ти­ра­ју на по­ли­тич­ким ранг-ли­ста­ма.

И док се „На­род пи­та” ко ће ко­га на „Фар­ми” крај Ба­ра­је­ва, или док би­ра „Ути­сак не­де­ље”, док „Ста­ње на­ци­је” за­ви­си од то­га да ли је vox po­pu­li озна­чио оп­ци­је „Да мо­жда, не”, вре­ме за ства­ра­ње кри­тич­ке јав­но­сти не­у­мит­но про­ти­че. Као ре­ка у ко­ју се, хе­ра­кли­тов­ски ре­че­но, не мо­же два пу­та пљу­ну­ти. Ко­му­нал­на вре­ба иза угла.