За оданост Валзеру

Поводом обележавања 50 година од смрти швајцарског писца Роберта Валзера, преводилац Никола Б. Цветковић добитник је награде швајцарске државне фондације "Prohelvetia", за превођење и континуирано бављење делом овог великог класичног писца. Никола Б. Цветковић каже да му је ова награда значајна јер показује да је књижевност читана и да постоје земље које, кроз праћење онога што се преводи, воде рачуна о свом културном наслеђу.

"Зашто Роберт Валзер није присутан као други велики аутори овог века, као Кафка и Хесе и Рилке и Томас Ман и Бертолт Брехт…", запитао се у белешци за књигу Валзерових прича "Шамар и остало" ("Народна књига") Никола Б. Цветковић, док је у разговору за наш лист открио део дугогодишњег истраживања Валзеровог прозног и поетског дела.

– Валзер је био далеко испред свог времена и због тога није био схваћен. Ипак, великани као Херман Хесе, Валтер Бењамин и Роберт Музил знали су ко је Валзер и хвалили су оно што је писао. Књижевни критичари су га уништавали, ишли су дотле да су изјављивали да не знају шта ће од досаде док читају његове приче и романе, а замерали су му и да не зна немачки језик. Разлог за такве критике био је Валзеров изразито артистичан језик који је тежак и за Немце, прича Цветковић.

Биографија Роберта Валзера, који је рођен 15. априла 1878. године у Берну, каже да је углавном радио као трговачки чиновник, али да се од младости много образовао и читао.

"Оно што сам читао, развило се у мени у неку врсту природе. Почео сам да читам јер ме је живот негирао, а лектира је поседовала могућност да мојим стремљењима, мом карактеру каже да", говорио је велики писац.

Према речима Николе Б. Цветковића, оно што je Валзеров живот чинило трагичним јесу његово стање духа и напади страха и депресије, због којих је добровољно отишао у лечилиште.

– Тамо је наставио да ради и, како данас знамо, написао је најмање 83 прозна текста и више од седамдесет песама, који се чине "нормалнијим" од неких ранијих радова. Средином 1933. године Валзер је мање-више насилно пребачен у лечилиште Харизау. То је био крај његовог живота као писца, рекао је Цветковић.

Иначе, Роберта Валзера спомиње у својој књизи "Бартлби и компанија" (издање "Платоа") шпански писац Енрике Вила-Матас, сврставајући га у ред оних књижевника који су били испуњени дубоким негирањем света, и привучени ништавилом, као тенденцијом савремене књижевности, потпуно престали да пишу.

"Валзер је желео да буде нула, а испразност коју је волео била је као она код Фернанда Песое, који је једном приликом, бацивши на под сребрни папир у који је била увијена чоколада, рекао да је баш тако, на тај исти начин, и он одбацио живот", пише Енрике Вила-Матас.

Међутим, Никола Б. Цветковић сматра да се Валзер није на такав начин повукао из књижевности. Прави разлог Валзеровог повлачења, по његовом мишљењу, јесте апсолутни неуспех код књижевне критике, који га је довео на ивицу опстанка и разочараности.

– Валзер је једва преживљавао као чиновник по банкама и библиотекама, а једно време је чак похађао школу за слуге. Живео је на ивици егзистенције, по изнајмљеним собама. Одласком у санаторијум заправо је пронашао азил. Није му преостало ништа друго него да постане "задовољан неуспехом", да ужива у њему, док су му критичари замерали "неразумност у писању". Сматрао је да прерани успех није добар за писца, све покушавајући да охрабри себе. Говорио је да је Швајцарска мала земља у којој не могу да постоје два велика писца. Због тога је, у суштини, био љут на Хесеа јер му је овај узео сву славу. Тек 80-их година прошлог века поново је откривена Валзерова величина, модернизам и утицаји, објаснио је Никола Б. Цветковић.

Како је нагласио наш саговорник, Валзерово дело би засигурно било заборављено да није почео да га посећује Карл Зелинг, поштовалац његовог дела, који му је већ у првом разговору предложио план о издавању изабраних дела.

– Зелинг је на крају написао књигу "Разговори са Робертом Валзером" у којој се види да Валзер није био душевно поремећен. Када је преминуо 1956. године, Швајцарци су се изненадили јер су мислили да он давно већ не постоји. То је била посебна врста заборава, додао је Цветковић.

Валзерове приче на први поглед личе на приче руског писца Данила Хармса, луцидне су и имају изненадне обрте и завршетке, али их разликује посебна лиричност, проистекла из пишчеве осетљивости и животног трагизма.

– Када бисмо сваког писца могли да замислимо у неком пределу, Валзерово место било би у кући на ивици амбиса. Он се, ипак, задржава негде, опстаје, али уз претњу да сваки час може да падне. Ипак, код Валзера увек има позитивног, има доста прича које су чиста уметност "l`art pour l`art", јер је писање за Валзера било акт највеће свесне концентрације, а може се наћи и нешто од метафизике зена, рекао је Цветковић који припрема превод још једне књиге Валзерових прича.

– Валзер је кратке приче писао у великом броју за књижевне часописе, а створио је и неку врсту особеног рукописа ситних слова која су само помоћу лупе могла да буду растумачена. На парчету рачуна, или на разгледници, успевао је да напише више прича. Једну је посветио Хелдерлину чији би живот, по трагичности, могао да се упореди са Валзеровим, напоменуо је Никола Б. Цветковић.

"Док је у њему човек очајавао, а биће крвавило из многих ужасних рана, његов уметнички дар се, попут богато одевеног играча, винуо увис и тамо где је Хелдерлин осећао да пропада, свирао је и стварао предивну поезију", писао је Валзер о Хелдерлину.