ЗОРАН МИЛИЋЕВИЋ

Подразумевајући да је човек здрав и да има посао који обезбеђује достојанство њему и његовој породици, мислим да је на скали људских потреба и жеља на првом месту правда тј. постојање праведног и моралног система. У овој нашој турбулентно-камелеонској транзицији људи су просто гладни правде и морала и свих њихових благодети.

Пошто се правда у нашем друштву, већ дуже време, остварује субдозирано и на пипету, неки људи су постали  резигнирани а неки агитирани. На моменте постају, чак, и толико љути због глади за правдом да их то чини аутодеструктивним са свим последицама како по њих тако и по цело друштво. А како и да останеш нормалан? Идеш улицом и видиш човека који је више од деценије зеленашио и пљачкао ову земљу и који је на полицијској потерници, како ти се славодобитно смешка и гледа те са висине билборда по целом граду.

 Елементарна правда се рађа и црпи из права. За тај ресор у држави задужени су правосудни органи и зато мислим да је приоритет будуће и свих других влада ове наше Србије да истраје у консолидацији и свеколиком напретку овог ресора. Тај пут јесте спор у односу на наше потребе и апетите али је једини који може да поврати поверење људима и одагна колективну апатију.

Као други приоритет будуће владе, за мене као лекара, јесте здравство. Комплексност и деликатност овог ресора лежи у томе што у систему здравства учествују сви грађани ове земље, хтели то они или не, и то доживотно.

Живот почиње у болници, а ту се најчешће и завршава. И најздравији човек током свог живота и уз пуно среће, свакако да ће најмање десет пута у животу имати тежу прехладу, зубобољу или пролив. Друго да и не помињемо. Свака жена трудница мора да се контролише и породи под надзором лекара. А где су тешка старост, инфаркти, малигне болести и увек могуће слепо црево.

Здравство је свима трајно и животно неопходан систем и зато се мора чувати, неговати и унапређивати. И када ово сви знамо, ја и даље не могу да се начудим како министар здравља, који је врло ангажовано радио свој посао, може када му се прохте и из било каквог страначког разлога да поднесе оставку и да у јеку реформи остави све нас. Да ли је он министар у странци или министар у влади задужен за здравство. Да ли је ту стручност испред политике? Каква је то одговорност да се зарад ћефа једне странке напусти кормило и брод са 120.000 запослених који брину о здрављу целокупног становништва. Предлажем да се то министрима етичким кодексом забрани.