Позориште у кући

Ретко када недељом пре подне гледам телевизију. Међутим, упозорен од колега да ће се у недељу 22. маja године господње 2010. у Сава центру давати представа о Стратегији научног и технолошког развоја Србије дабоме, такав перформанс нисам могао да пропустим. И добро је што нисам. Тачно у заказано време телевизијска камера нам је приказала први ред најугледнијих гостију из области научног живота, све министар до министра са председником српске владе у средини , па поред њега богами и најглавнији у држави. А онда, доста зачуђујуће, некако неприродно угледам и председника САНУ. Међутим, једно десетак редова иза министара било је „здраво јако” много празних места. Нисам видео представнике владе Војводине! Где су седели ректори, директори научних института? Ако су били ту зашто их телевизија није приказала?

Утом почне и перформанс. Председник државе је одржао пристојан говор, мало читајући мало импровизујући. Задивљујуће је било што смо од председника чули да је већ као десетогодишњи дечак учествовао на Корчули на једној значајној међународној научнофилозофској конференцији!

А онда је узео реч господин Божидар Ђелић, чији је један од ресора у Влади Србије и министровање у области науке и технологије. Ни најстарији не памте да су од неког министра за науку икада толико пута чули реч – милиони! Не милиони динара већ милиони евра! Када се ти милиони евра претворе у динаре од тих бројева заболи глава! Е сад, куд’ ће ти новци, што би пито’ Лала. Ту је министар одржао реч – биће све јавно! Један центар, други центар (у сали буран аплауз), а најавио је и да ће први пут један новинар колумниста угледног престоничког дневника добити евре за научни рад. Ако могу ишта да приметим, онда су новинари најбоље прошли!

Таман када се ТВ представа завршила почели су да ми звоне телефони. Неки студенти ми се јављају, кажу да им се чинило да су залутали у Сава центар, јер судећи по лимузинама на паркингу нису могли да поверују да је у питању неки научни скуп а не нека конвенција, на пример, неке владајуће партије. Одговорих, очигледно да су научници у Србији добростојећа друштвена класа.

И тако презадовољан оним што сам чуо и видео на телевизији наздравим супрузи, лепо ручасмо и на подневни починак. Тако сањам оне милионе, видим наше вундеркинде сви професори, ректори, директори, министри за науку, председници Србије и тако то. И онда после овог дивног сна да засладим моје интелектуално задовољство отворих суботњу „Политику” да прочитам увек више него занимљив додатак: „Култура, уметност и наука”. Кад’ већ на првој страни наслов чланка : „Царева нова наука или…” Аутор професор Љубиша Рајић. Удубим се у читање кад професор анализира управо оно што смо малочас чули од министра Ђелића на телевизији о „Стратегији… и тако то”.

Читам, читам, враћам се код сваке реченице на почетак, видим човек је инсајдер и богами прича нам скоро дијаметрално другачију причу на исту тему од оне коју смо чули од поливалентног министра Ђелића. Ту се потпуно слудех. Не знам више коме да верујем. Посебно, када је професор завршио чланак са: „ ... даће (мисли на Стратегију за науку…) исти резултат као и стратегија борбе против сиромаштва или реформе универзитета, дакле никакав или онако шућмураст”. И тако ми пропаде мој диван, непоновљив санак. Ништа ми није друго преостало него да се утешим Чика Јовиним Рибарчетовим сном, : „Чун се љуљну, он се трже, оде санак пусти!”  Није само мој санак пропао!

Професор Универзитета у Београду у пензији