Pozorište u kući

Retko kada nedeljom pre podne gledam televiziju. Međutim, upozoren od kolega da će se u nedelju 22. maja godine gospodnje 2010. u Sava centru davati predstava o Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Srbije dabome, takav performans nisam mogao da propustim. I dobro je što nisam. Tačno u zakazano vreme televizijska kamera nam je prikazala prvi red najuglednijih gostiju iz oblasti naučnog života, sve ministar do ministra sa predsednikom srpske vlade u sredini , pa pored njega bogami i najglavniji u državi. A onda, dosta začuđujuće, nekako neprirodno ugledam i predsednika SANU. Međutim, jedno desetak redova iza ministara bilo je „zdravo jako” mnogo praznih mesta. Nisam video predstavnike vlade Vojvodine! Gde su sedeli rektori, direktori naučnih instituta? Ako su bili tu zašto ih televizija nije prikazala?

Utom počne i performans. Predsednik države je održao pristojan govor, malo čitajući malo improvizujući. Zadivljujuće je bilo što smo od predsednika čuli da je već kao desetogodišnji dečak učestvovao na Korčuli na jednoj značajnoj međunarodnoj naučnofilozofskoj konferenciji!

A onda je uzeo reč gospodin Božidar Đelić, čiji je jedan od resora u Vladi Srbije i ministrovanje u oblasti nauke i tehnologije. Ni najstariji ne pamte da su od nekog ministra za nauku ikada toliko puta čuli reč – milioni! Ne milioni dinara već milioni evra! Kada se ti milioni evra pretvore u dinare od tih brojeva zaboli glava! E sad, kud’ će ti novci, što bi pito’ Lala. Tu je ministar održao reč – biće sve javno! Jedan centar, drugi centar (u sali buran aplauz), a najavio je i da će prvi put jedan novinar kolumnista uglednog prestoničkog dnevnika dobiti evre za naučni rad. Ako mogu išta da primetim, onda su novinari najbolje prošli!

Taman kada se TV predstava završila počeli su da mi zvone telefoni. Neki studenti mi se javljaju, kažu da im se činilo da su zalutali u Sava centar, jer sudeći po limuzinama na parkingu nisu mogli da poveruju da je u pitanju neki naučni skup a ne neka konvencija, na primer, neke vladajuće partije. Odgovorih, očigledno da su naučnici u Srbiji dobrostojeća društvena klasa.

I tako prezadovoljan onim što sam čuo i video na televiziji nazdravim supruzi, lepo ručasmo i na podnevni počinak. Tako sanjam one milione, vidim naše vunderkinde svi profesori, rektori, direktori, ministri za nauku, predsednici Srbije i tako to. I onda posle ovog divnog sna da zasladim moje intelektualno zadovoljstvo otvorih subotnju „Politiku” da pročitam uvek više nego zanimljiv dodatak: „Kultura, umetnost i nauka”. Kad’ već na prvoj strani naslov članka : „Careva nova nauka ili…” Autor profesor Ljubiša Rajić. Udubim se u čitanje kad profesor analizira upravo ono što smo maločas čuli od ministra Đelića na televiziji o „Strategiji… i tako to”.

Čitam, čitam, vraćam se kod svake rečenice na početak, vidim čovek je insajder i bogami priča nam skoro dijametralno drugačiju priču na istu temu od one koju smo čuli od polivalentnog ministra Đelića. Tu se potpuno sludeh. Ne znam više kome da verujem. Posebno, kada je profesor završio članak sa: „ ... daće (misli na Strategiju za nauku…) isti rezultat kao i strategija borbe protiv siromaštva ili reforme univerziteta, dakle nikakav ili onako šućmurast”. I tako mi propade moj divan, neponovljiv sanak. Ništa mi nije drugo preostalo nego da se utešim Čika Jovinim Ribarčetovim snom, : „Čun se ljuljnu, on se trže, ode sanak pusti!”  Nije samo moj sanak propao!

Profesor Univerziteta u Beogradu u penziji