Бити или не бити у Кандахару

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 24. маја – Талибани су минулог викенда извели дрзак напад на аеродром у Кандахару, највећу војну базу западне коалиције у Авганистану. У осам сати увече, у суботу, њихов напад ракетама и минобацачима, уз истовремени покушај групе бораца да се пробију кроз аеродромске капије, трајао је неколико сати, изазвавши жртве и штету који се не прецизирају.

Сличан напад извршен је три дана раније на такође ваздухопловну базу Баграм недалеко од Кабула, а потом је, у посебној акцији, талибански борац, самоубица, своје возило са око тону експлозива „закуцао” у НАТО колону у Кабулу. Погинуло је 18 људи, од тога пет америчких војника, међу њима четворица официри.

То је допринело да овог месеца број погинулих Американаца у Авганистану достигне хиљаду. За првих 500 требало је да прође пет година, за других мање од две.

Све ово се догађало у околностима када се увелико најављује, рекло би се и рекламира, велика америчка офанзива на Кандахар, главни град истоимене јужне покрајине. Од те акције се очекује да буде „бити или не бити” за Амерички рат у Авганистану: да ратну срећу преокрене на једну или другу страну.

У опсежним медијским и психолошким припремама наглашава се да није реч о класичној офанзиви. „Неће бити уласка тенкова у Кандахар, и град нећемо порушити да бисмо га ослободили”, изјавила је државна секретарка Хилари Клинтон. Генерали пак поручују да ће то бити комбинована војно-цивилна акција, која је добила и адекватно име: „Сарадња за Кандахар”.

Циљ је да се уз помоћ десетине хиљада војника (главнина појачања од 30.000 трупа које су у Авганистан послате одлуком председника Обаме завршава управо тамо) и милијарди долара, разбије мит о непобедивости талибана, којима је ово подручје са око два милиона људи главно упориште. У исто време, ова акција треба да овери нову Обамину стратегију и створи услове за почетак америчког повлачења, од јула 2011.

Припреме за ову операцију трају безмало годину дана. Иако званично није офанзива, ватрена моћ америчких трупа је и те како важна, мада је главни задатак војника селективно елиминисање само талибанског вођства. Политичка допуна овој акцији биће оснивање 10 нових административних округа, са новим властима којима ће бити на располагању импресивни фондови за локални развој.

Успех ће се мерити „расположењем становништва”, пише америчка штампа. Такође и „нивоом трговине на улицама”. Кључно је дакле придобијање „душа Авганистанаца”, које треба уверити да им је нова власт боља од талибанске. Због тога је важан елеменат у овој акцији и значајна улога коју имају авганистанска војска и полиција.

„Ништа није важније за будућност авганистанске владе и талибанске побуне од града Кандахара”, констатује се у анализи Пентагона од 30. марта достављеној Конгресу. Други по величини град у земљи, Кандахар је наиме традиционално средиште авганистанске политике: одатле потиче 1972. свргнута династија Дурани, вођама тамошњих паштунских племена додворавале су се и вође комунистичке „Саур револуције” из 1979, у том подручју је совјетска окупација доживела кључне поразе, а одатле потиче и данашњи владар у Кабулу, председник Хамид Карзаи.

Због свега тога улог је велик, као, уосталом и ризик који се подразумева. Главни је у томе што би талибани могли да одаберу стратегију избегавања сукоба – да се једноставно примире и активирају се тек кад Американци почну да се повлаче. Они су иначе у Кандахару пустили дубоке корене: поменути извештај Пентагона констатује да их већина становништва подржава у 48 од 92 садашња административна округа, да у сваком имају свог „гувернера у сенци”, да прикупљају порезе, обављају суђења, при чему су, како се указује, доста олабавили своју ригидну верзију ислама.

Други ризик је да се главнина новца намењеног развојним пројектима протраћи кроз корупцију, која је главни проблем авганистанских власти подржаних од окупационих снага.

Најзад, главни у том региону је Ахмед Вали Карзаи, полубрат председника Карзаија, који је на месту изабраног председника покрајинске владе Кандахара. Он себе сматра јединим који талибане може да приведе мировним преговорима, али га Американци оптужују за везе са локалним наркобосовима и шуровање са побуњеницима, као и за велику корумпираност.

О њему је разговарано и приликом недавне посете Карзаија Вашингтону и питање је, према његовим речима, „скинуто с дневног реда”.

Карзаи ће иначе бити редовно консултован о свим елементима „Сарадње за Кандахар”, али није јасно да ли ће имати право вета на неке њене аспекте.

Милан Мишић