ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ

Давне 1999. године, у Србији која је била економски исцеђена, морално унакажена, разрушена од бомбардовања и која није више могла избећи суочавања са реалношћу да је Милошевићев режим ради својих личних интереса спреман да жртвује и државу и цео народ, Грађанске иницијативе су покренуле кампању „Време је за велико спремање Србије за Европу”. На постерима је била слика велике метле, а грађанима смо делили мале метлице да почисте око сопствене куће. Ко у својој кући преузме тај замашан посао прво се изненади количином непотребних ствари које је сакупио и које из непознатих разлога чува. Те гомиле скупљају прашину, паучину, бубашвабе и осталу гамад, гуше нас, освајају животни простор и спутавају нас…

Препознајем много сличности са нашом данашњом ситуацијом.

Осиромашење становништва, грозничава борба за преживљавање, безнађе које се са драматичном очигледношћу шири Србијом као потмула, удаљена грмљавина наговештавају велику олују. Страх од понављања катаклизме деведесетих, коју смо једва преживели, као да је покренуо озбиљне одбрамбене механизме чак и у институцијама система.

Окупирани свакодневним преживљавањем као да не видимо низ малих корака који ту и тамо, наизглед неповезани, стварају синергичан ефекат који се годинама покушавао избећи. Као да је најзад освешћена неизбежност да се Србија мора уредити као држава да би преживела као уређено друштво. Српско друштво мора изаћи из деценија ескапизма и уклопити се у параметре и вредности 21. века да би преживело у уређеној држави Србији.

У политичкој сфери важан догађај је настанак Српске народне странке која се од странке мајке СРС засад разликује само по томе што је у свој речник увела и реч Европа. Није ту важно што су се за сецесију од Шешеља одлучили Николић и Вучић већ је необично и много важније да их је у тој вербалној промени курса пратио највећи део њиховог изборног тела. Уживаоци у простотама, агресивни мрзитељи запада преко ноћи су постали проевропејци. Надам се да руководство СНС-а неће подлећи искушењу да нам „прода” да се за промену одлучило ослушкујући захтеве базе. Или се то чудо заиста и догодило? Можда су се фрустрације неминовног неуспеха СРС политике заиста преточиле у жељу за нечим политички и друштвено прихватљивiм. Биће потребно време да бисмo им поверовали.

Међу важне кораке ка излечењу спада и континуирана изборна маргинализација Коштунице и његове анахроне антиевропске политике. ДСС се озбиљно круни притиснут све чешћим питањима одговорности за многобројне афере из времена када су били на власти. Надам се да се та питања неће зауставити пред оним кључним: како су дошли на власт, тј. пред питањем политичке одговорности за атентат на Ђинђића.

Та питања постају посебно непријатна јер је и полиција постала непријатно ефикасна и све мање селективна. То показује и доказује упорним обрачуном са организованим криминалом и са навијачким групама које све ређе завршавају испод тепиха или у фиокама, а све чешће у затворима и пред судовима. А изгледа да се и тамо, у судовима, уз много отпора и непотребних и неспретних импровизација, полако, али озбиљно спроводи реформа. Да нас је криза присилила да процес промена загребе дубље него што су многи очекивали показују и нови гласови који се чују из Српске православне цркве, „откриће” заштите природне средине као приоритета, признања да је постојећи пензијски систем неодржив…

„Открили” смо и полако прихватамо реалност да Србија није земља у којој нема особа са инвалидитетом, мобинга, педофилије, породичног насиља, геј и лезбијске популације итд.

Као да је скоро неприметно и ненајављено почело озбиљно, велико спремање Србије. Судим то и по понашању српских „тајкуна” који су то очигледно осетили и који би, као мишеви, да некако побегну са брода на коме више не могу да се лагодно башкаре… Изгледа да им држава полако окреће леђа. Уздрмани су њихови зеленашки монополи, непримерени себичлук и бахатост, угрожена је њихова моћ да се за њу пишу закони како би за своје шпекулације могли рећи „Све је по закону”. Пропао је њихов шибицарски трик да им се на „бригу и опоравак” повере државна предузећа која лоше послују. Љубазно им је запрећено да, осим што користе своја права, морају испуњавати и неке обавезе.

У Симиној улици, на згради ПМФ-а стоји, гипсаним рамом уоквирен графит „Правда за Мишковића”.

Правда! И велика метла!

За Европу, надам се.

директор Грађанских иницијатива