РАДИКАЛСКА ПАПАЗЈАНИЈА

Месец дана остало је до црногорских парламентарних избора и мени, који мање-више из чамца гледам на Црну Гору, све је мање јасно колико има странака и листа с предзнаком С – у смислу српска, а не, рецимо, социјалистичка или сепаратистичка, или било шта друго... Али и они који с копна прате политичка збивања тешко разбирају најновија српска разбрајања после неуспеха да се очува "велика коалиција", поражена, истина, на референдуму, али са освојених импресивних 180 хиљада и кусур гласова што би, да је коалиција била сачувана, био – машала капитал.

А онда се у финалу распадања коалиције појавио и Томислав Николић, суштински шеф у отаџбини Српске радикалне странке и приступио нечем што се зове Српска листа, чему су се, а то се и из чамца види, највише обрадовали Ђукановић и његови, а што је разљутило традиционалне парламентарне странке са српским политичким префиксом.

Помало је узалудно замарати читаоца набрајањем оних који чине ту Српску листу јер ни овде већина није чула за њих, а општа је оцена да ће тако бити и после избора, па је право питање шта је то све њима требало, наиме шта хоће Српска радикална странка у Црној Гори, а шта хоће овдашњи који су се са Николићем изљубили, како ред налаже, три пута?

Судећи по вестима из Београда, српски радикали крећу у предизборну кампању у тренутку када им у Србији рејтинг стагнира уз опадајућу опредељеност потенцијалног бирачког тела, па вероватно мисле да ће им овакве акције повратити понешто од ничим потврђеног капитала који се на политичком пазаришту продаје под фирмом "заштитника српства".

Вероватно има оних који поруку из овог приступања радикала Српској листи ишчитавају у кључу по коме килава Коштуничина влада ништа није могла Ђукановићу, али ће сада радикали Црну Гору да врате под окриље Београда. Догоди се да је људска памет саздана од страсти и незнања, али памет Томе Николића није толико једноставна смеша. Он најбоље зна да су Српски радикали на последњим црногорским изборима на којима су се усудили учествовати освојили у бројкама мање од хиљаду гласова, а процентуално су били испод оног што је у Србији освајала Партија јоги летача у њеним најгорим данима. Отуда он закувава папазјанију у Црној Гори све у нади да ће је кусати у Београду, другим речима баш је њега брига за Црну Гору, јер да није тако не би се појавио с концептом који отежава положај повеликог броја грађана Црне Горе који се осећају као Срби.

Тај ретроградни концепт најбоље је, по мени, сажет у три питања која Народна странка поставља Томиславу Николићу, "стварном вођи Српске листе", грађанима Црне Горе, Србије и целом српском народу. Питања гласе:

Да ли Томислав Николић сматра да су Срби и Црногорци различити народи?

Да ли сматра да Србима у Црној Гори није матична држава Црна Гора?

Да ли сматра да су Срби у Црној Гори национална мањина?

Одговор је, по мишљењу Народне странке, потврдан на сва три питања, па се овакви ставови оцењују као злослутна политика која инсистира на националном раздвајању и сукобљавању Срба и Црногораца, видећи будућност Срба у Црној Гори у одрицању од Црне Горе као матичне државе, а решење за положај Срба у моделу статуса Албанаца у Македонији, како предлаже Андрија Мандић, председник Српске народне странке, онај који се најсрдачније с Николићем пољубио три пута.

Ни тај Мандић не очекује да ће Српска листа направити неки профит на изборима заказаним за 10. септембар, па ми изгледа врло белодано да он и не мисли на Подгорицу већ да поглед упире у Београд, све у нади да ће тамо Николић и његови најзад формирати владу па би имао заштитника који би га у политици, макар и наопакој, дуже одржао него у неком другом поштеном послу.

Ако би успели у науму да од Срба као конститутивног народа грађанске Црне Горе направе мањину, каријера би му била загарантована. У парламент би улазио по кључу, а нек се изборима бакћу они који немају преча посла.

Главни уредник недељника "Време"