ОСТРВО СА БЛАГОМ

Неке ствари се најбоље решавају тако што се никада не решавају. Тако је изгледа и са дуготрајном тајном везом која нас спаја са Кипром ког сигурно нећемо памтити по добру што се тиче последица које је имао за ниво стандарда наших грађана. Недавна изјава председника Тадића је опет актуелизовала питања друштвене одговорности наше такозване привредне елите и способности државе да заштити јавни интерес. Домет те изјаве неће бити само у подсећању наше заборавне јавности већ и у показатељу да ли ће иза ње следити конкретни потези владе у заштити економије или ће природа трговине између владајућих странака свести одговорну политику на ниво издавања изјава и саопштења.

Као што су деведесетих година постојали шверцерски канали за робу широке потрошње која није била легално доступна због санкција тако су постојали и шверцерски финансијски канали. Обе врсте канала је осмислила и патентирала држава, само што је први служио за увоз робе, а други за изношење државног новца на приватне рачуне одабраних. Могуће је наравно да се каже да су ова два канала била повезана јер се изнесеним средствима куповала одређена неопходна роба, али је неспорна чињеница да су на тај начин из Србије нестала огромна средства у корист појединаца који су изгледа остали недодирљиви јер се сви, надам се, још сећамо да су неки државни функционери покушали да пронађу ток новца. Наравно, саопштили су нам да је било немогуће утврдити те токове али било би наивно поверовати у такву тврдњу јер је она дошла од истих оних који су одбили историјску понуду Швајцарске и њених банака да нам отвори рачуне политичара СПС-а и ЈУЛ-а који су проневерили новац грађана Србије. Континуитет у тим сумњивим работама и дезинформацијама јавности се и данас види када се саопштава да нигде на свету није регулисано питање офшор компаније, што је далеко од истине. Ко жели, може да погледа законе Немачке, Италије или САД у тој области.

Ова тема је од прворазредног националног значаја, јер од ње зависи одговор на питање да ли је ово однарођена држава чије институције не штите јавни, већ нечије приватне интересе по принципу ко више понуди. Кредибилитет државе у том смислу показује и чињеница да је Србија још 2004. године донела такав закон о привредним друштвима који не признаје седиште компаније по месту њене регистрације већ само у месту одакле се њом руководи као што јасно пише у члану 16 тог закона. Пошто се све фискалне обавезе регулишу према стварном седишту компаније, а не фиктивном, јасно је да је свако ко је рецимо избегао плаћање пореза на капиталну добит, јер је, ето, продао неко своје предузеће (или на пример банку) после доношења овог закона учинио привредни преступ али и озбиљно кривично дело које се још увек може процесуирати.

Зашто наше фирме воле Кипар? Није само због пореза нити климе, има ту још нечега. Уколико погледате прописе који се дотичу девизног пословања (закон о страним улагањима) видећете да је Србија према страним фирмама мајка, а према домаћим маћехама. Наиме, стране компаније могу много слободније да располажу својом добити у погледу изношења из земље, што је наводно легитимисано тиме да ми морамо да будемо „атрактивна” дестинација за страни капитал. Колико је то дубоко промишљена замисао показује чињеница да сада постоји тенденција великог броја малих и средњих предузећа да региструју своју фирму било где ван Србије, било то у БиХ, било у Македонији, јер ће тиме добити преференцијалан третман. Ово је у ствари најнегативнији ефекат лоше смишљеног и још горе имплементираног пореског окружења за стране инвестиције јер држава губи огромна средства на име виртуелних „страних инвеститора” који су у ствари домаће фирме. Праве стране инвестиције се нигде нису привукле пореском политиком већ инфраструктуром, логистиком и људским ресурсима. Причу око аутопутева и железнице добро знамо а шта рећи за људски капитал кад наши министри кажу да наводно код нас нико не зна да направи тунел или мост већ се морају ангажовати Кинези или други страни стручњаци.

Творци економске политике се морају много одговорније понашати према интересу обичних грађана, на чија леђа пада пеглање свих поменутих државних губитака које они нису у стању да избегну. Не смеју се правдати некаквим рупама у закону већ сами морају наћи начин да примене право на најбољи могући начин. До тога се нажалост неће доћи уколико се буде настављало са давањем изјава да обичног грађанина нема зашто да интересује курс динара осим уколико је био неопрезан па се задужио у еврима. Све мања и мања платежна моћ грађана узрокована курсом показује да овакве изјаве немају пуно везе са реалношћу али и са солидарношћу.

Правни форум