Срби и Албанци – може ли без стратегије

Одлука Међународног суда правде у Хагу о праведности одлуке косовске (албанске) већине о независности се ближи. Последње изјаве (покушаји притисака на судску одлуку) званичника, полузваничника и гласноговорника најбоље говоре о свеприсутној нервози међу заинтересованим странама. И овог пута, као и пред раније „преломне” моменте, износе се различите опције за решење ,,косовског чвора”. Поново су на (коцкарско)преговарачком столу предлози као што су: подела, асиметрична косовска држава, асиметрична косовска аутономија и сличне политичке варијације, између два добро етаблирана екстрема. Мање разлике у односу на раније прилике су оптимизам у српском табору и релативна (не)заинтересованост прокосовски заинтересованих велесила.

Како било, једног дана, следеће године, петолетке или деценије косовски ребус дочекаће своје трајно решење. По свему судећи, српско јавно мњење све је спремније за наступајући „коначан расплет”. Бизарно је, ипак, што у „сазревању” српске јавности пропорционално најскромније учешће имају дебате унутар српске интелектуалне елите, које се, углавном, већ дуже од деценије, своде на неплодна сучељавања два табора: једног који не успева да се отргне од реминисценција на српски романтизам с почетка претпрошлог века и другог који је немушти курир неолибералне политике светских велесила, оне која је с наступом глобалне финансијске кризе већ спознала прве наговештаје сопствене слабости. Дакле, анахроност и неоригиналност заједнички су именитељи у овој расправи. Али, не и једини!

Ниједна опција, заправо, не нуди трајно решење проблема. Разлог је прост. Нико не сагледава у целини најбитнији сегмент: пројекцију српско-албанских односа након решења косовског питања. О томе не постоје ни назнаке у српском јавном дијалогу, а разлога за то је неколико. Најпре, и једни и други кроз „решење” антиципирају коначну демаркацију по балканском рецепту: „нама боље, њима како било, али најбоље што горе”. Разлике између две опције у овом фрагменту само су у географском поимању границе. Потом, српско-албански историјски тестамент углавном се посматра кроз призму непријатељства и готово зле коби судбинског намештења два народа једног поред другог. Напослетку, увреженој стереотипији о Албанцима у битној мери доприноси инерција српских социолога, балканолога и филозофа, који своју научну репутацију радије приближавају „сигурним” темама какве су средњовековна Србија, српско-француско-британско-турско-руско геостратешко партнерство (надмудривање) и сл. У Србији практично не постоји албанолог, јер би таква „ужа специјализација” изгледа била непотребна; нема оних који би у јавности радо демонстрирали да знају да говоре албански језик нити има једне библиографске јединице на албанском језику међу иначе врло богатим библиографијама сарадника Балканолошког института САНУ. Све ово говори да је у Србији неглект (занемаривање) према Албанцима феноменолошки дозвољен и очекиван образац. Да ли има озбиљне нације која би себи дозволила овакав луксуз?

Парадоксална је чињеница да Србија данас себи тражи место регионалног лидера кроз интензивирање сарадње са свим околним државама изузев са најмлађим народом у Европи. Разумљиво је да нормализација односа не може иницијално да потиче од званичне државне политике нити се у садашњој констелацији то и очекује. (Однос Албанаца према Србији није предмет овог текста). Али, ако српска јавност не жели да спозна каква су социолошка кретања и тенденције у косовској (албанској) заједници, ако српска интелектуална елита нема хтења у погледу културне доминације над овим подручјем, или ако српска читалачка публика не зна шта су прошле године објавили косовски издавачи, онда је то поуздан знак да је српска национална политика у стратешком проблему.

Круцијални део данашњег интелектуалног потенцијала Велике Британије долази из имиграционог пула на пример Индије или Пакистана. Остаје да се питамо: да ли ће за, рецимо, двадесет година, образованог Албанца који налази запослење у компетитивној фирми у српском главном граду, дочекати исто толико српски Београд колико је данас британски Лондон?

Кливленд, САД