Srbi i Albanci – može li bez strategije

Odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu o pravednosti odluke kosovske (albanske) većine o nezavisnosti se bliži. Poslednje izjave (pokušaji pritisaka na sudsku odluku) zvaničnika, poluzvaničnika i glasnogovornika najbolje govore o sveprisutnoj nervozi među zainteresovanim stranama. I ovog puta, kao i pred ranije „prelomne” momente, iznose se različite opcije za rešenje ,,kosovskog čvora”. Ponovo su na (kockarsko)pregovaračkom stolu predlozi kao što su: podela, asimetrična kosovska država, asimetrična kosovska autonomija i slične političke varijacije, između dva dobro etablirana ekstrema. Manje razlike u odnosu na ranije prilike su optimizam u srpskom taboru i relativna (ne)zainteresovanost prokosovski zainteresovanih velesila.

Kako bilo, jednog dana, sledeće godine, petoletke ili decenije kosovski rebus dočekaće svoje trajno rešenje. Po svemu sudeći, srpsko javno mnjenje sve je spremnije za nastupajući „konačan rasplet”. Bizarno je, ipak, što u „sazrevanju” srpske javnosti proporcionalno najskromnije učešće imaju debate unutar srpske intelektualne elite, koje se, uglavnom, već duže od decenije, svode na neplodna sučeljavanja dva tabora: jednog koji ne uspeva da se otrgne od reminiscencija na srpski romantizam s početka pretprošlog veka i drugog koji je nemušti kurir neoliberalne politike svetskih velesila, one koja je s nastupom globalne finansijske krize već spoznala prve nagoveštaje sopstvene slabosti. Dakle, anahronost i neoriginalnost zajednički su imenitelji u ovoj raspravi. Ali, ne i jedini!

Nijedna opcija, zapravo, ne nudi trajno rešenje problema. Razlog je prost. Niko ne sagledava u celini najbitniji segment: projekciju srpsko-albanskih odnosa nakon rešenja kosovskog pitanja. O tome ne postoje ni naznake u srpskom javnom dijalogu, a razloga za to je nekoliko. Najpre, i jedni i drugi kroz „rešenje” anticipiraju konačnu demarkaciju po balkanskom receptu: „nama bolje, njima kako bilo, ali najbolje što gore”. Razlike između dve opcije u ovom fragmentu samo su u geografskom poimanju granice. Potom, srpsko-albanski istorijski testament uglavnom se posmatra kroz prizmu neprijateljstva i gotovo zle kobi sudbinskog nameštenja dva naroda jednog pored drugog. Naposletku, uvreženoj stereotipiji o Albancima u bitnoj meri doprinosi inercija srpskih sociologa, balkanologa i filozofa, koji svoju naučnu reputaciju radije približavaju „sigurnim” temama kakve su srednjovekovna Srbija, srpsko-francusko-britansko-tursko-rusko geostrateško partnerstvo (nadmudrivanje) i sl. U Srbiji praktično ne postoji albanolog, jer bi takva „uža specijalizacija” izgleda bila nepotrebna; nema onih koji bi u javnosti rado demonstrirali da znaju da govore albanski jezik niti ima jedne bibliografske jedinice na albanskom jeziku među inače vrlo bogatim bibliografijama saradnika Balkanološkog instituta SANU. Sve ovo govori da je u Srbiji neglekt (zanemarivanje) prema Albancima fenomenološki dozvoljen i očekivan obrazac. Da li ima ozbiljne nacije koja bi sebi dozvolila ovakav luksuz?

Paradoksalna je činjenica da Srbija danas sebi traži mesto regionalnog lidera kroz intenziviranje saradnje sa svim okolnim državama izuzev sa najmlađim narodom u Evropi. Razumljivo je da normalizacija odnosa ne može inicijalno da potiče od zvanične državne politike niti se u sadašnjoj konstelaciji to i očekuje. (Odnos Albanaca prema Srbiji nije predmet ovog teksta). Ali, ako srpska javnost ne želi da spozna kakva su sociološka kretanja i tendencije u kosovskoj (albanskoj) zajednici, ako srpska intelektualna elita nema htenja u pogledu kulturne dominacije nad ovim područjem, ili ako srpska čitalačka publika ne zna šta su prošle godine objavili kosovski izdavači, onda je to pouzdan znak da je srpska nacionalna politika u strateškom problemu.

Krucijalni deo današnjeg intelektualnog potencijala Velike Britanije dolazi iz imigracionog pula na primer Indije ili Pakistana. Ostaje da se pitamo: da li će za, recimo, dvadeset godina, obrazovanog Albanca koji nalazi zaposlenje u kompetitivnoj firmi u srpskom glavnom gradu, dočekati isto toliko srpski Beograd koliko je danas britanski London?

Klivlend, SAD