На ползу народа

Иво Андрић, тај непогрешиви дијагностичар друштвених феномена код нас, написао је једном да у нашим крајевима постоје два начина да човек избегне непријатељство људи. Један је да га се људи плаше, а други је да буде толико ирелевантан да никога и не занима. Све што је у средини суочиће се са налетима деструкције, и пре или касније ће посустати.

Пословични закључак да се у Србији успех не прашта, међутим, не важи само за наше крајеве. И други народи имају сличне пословице, па тако у далекој Аустралији, у којој владају још суровији механизми социјалног такмичења и "одстрела" оних рањивих, постоји пословица да "цвет мака који порасте изнад осталих у пољу мака треба одсећи". Лидерство, другим речима, увек представља борбу против доминантне тенденције ка деструкцији новог. Зато је лидерство, а поготово политичко лидерство, права уметност.

Не постоји успешан лидер који је увек популаран, али не постоји ни успешан лидер који је увек непопуларан. Другим речима, добар лидер мора бити у стању да, у извесном смислу, задржи дистанцу у односу на сопствену популарност када је популаран, и да претрпи непопуларност, када није популаран. Он, у важном смислу, мора да "поништи себе" као јединку са личним сујетама, жељама и слабостима, и да ради свој посао уз критичку дистанцу према себи самом. Истовремено, и чудновато, он мора да буде спонтан, јер без спонтаности и показивања сопственог карактера, нема лидерства. Као цвет мака који је порастао изнад осталих у пољу мака, лидер се повија под ударима ветра, али се увек исправља.

Политичка социологија доста се бавила проблемом ауторитета и лидерства, а неки од класичних закључака се своде на то да руковођење, поготово политичко, подразумева, с једне стране, способност лидера да се идентификује са онима које води, да их не заборавља, а с друге стране, да се не плаши својих људских слабости, те да буде спреман да грешке исправља у ходу, показујући тиме добру намеру. На тај начин се стварају услови за добровољно слеђење лидера, што тек представља његов ауторитет, јер се ауторитет остварује рационалним прихватањем лидера, уместо применом принудних мера.

Лидер који влада искључиво применом принуде која му стоји на располагању, има фактичку моћ, али нема ауторитет. Он није прави лидер, него деспот. Тек лидер чији људски идентитет постаје близак онима које води, који је у стању да остварује двосмерну комуникацију и када је она пријатна и када је непријатна, може постепено да утиче на доминантну културу.

Српска политичка култура коју је тако оштро представио Андрић има много користи од периода садашње мањинске владе. Та влада је допринела значајном сазревању свести јавности о томе шта је право лидерство и истакла је у први план такозване меке моделе управљања. Пошто мањинска влада у начелу теже влада од већинске, она мора да буде утолико вештија и политички изграђенија. Она влада консензусом на једном дубљем нивоу од политичког консензуса у скупштини. Њен консензус је имплицитно разумевање националног интереса кроз читав спектар политичких опција које могу да буду програмски различите.

Што је најважније, лидерство изграђивано на тај начин, јесте најквалитетније лидерство. Ако довољно дуго потраје, оно се преноси и на културу управљања компанијама, државним предузећима и фирмама. Владавина мањинске владе у Србији стога има дубље последице од самог управљања државом: она има и културне последице, јер цивилизује и смирује заоштрене и грубе обичаје у односима између управљача и оних којима се управља.

Свако управљање, и свако политичко руководство, у суштини зависе од културе колектива, државе, народа, и од њихових потреба. Они се увек, у крајњој инстанци, обраћају тој култури у намери да је подрже, унапреде, умире, или пак да је разјаре, уназаде и оштете. Управо се у томе и огледају разлике између толико негативног наслеђа из ратних деведесетих година, и садашње атмосфере стрпљења. Континуитет, мир, трпљење удара на најосетљивијим фронтовима националне политике, и избегавање обрачуна и исхитрених негативних потеза "у српском стилу", нови су културолошки обрасци на ползу народу.

Можда је управо то лекција коју сви учимо из ових објективно тешких, а опет изнутра, политички, много мирнијих трију година демократске Србије. Такво наслеђе лидерства је истинска политичка баштина каквом, у много дужим историјским периодима, располажу најразвијенији демократски политички системи. То је оно добро које треба уочити у постојећем периоду и на њему максимално градити. Наравно, овај закључак не значи да не треба бити разумно критичан, али је важно да дух критике, толико присутан у нас, не "поједе" оно истински вредно што се у Србији данас појављује можда по први пут  – зрелост политичке културе у руковођењу.

Научни саветник и директор Института за међународну политику и привреду