петак, 07.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 29.05.2010. у 22:00 Дана Станковић
НЕ САМО О ПОСЛУ: ИВИЦА КЛЕМЕНЦ

Човек који говори телом

Дугогодишњи глумац, режисер и професор сценског наступа, иза себе је оставио много тога, али ако „не дај боже” не буде више могао да се бави овим послом, већ зна шта би радио
У филму "Окупација у 26 слика" Ивица Клеменц (десно)са Миланом Штрљићем и ФРаном Ласићем. (Фото лична архива)

Када је, једном приликом, почео да се преиспитује шта је све урадио у животу, Ивица Клеменц, дугогодишњи глумац, режисер и професор сценског наступа, упао је у „бедак”. Схватио је да иза себе има ужасно много тога: триста шездесет премијера (представа се у просеку ради два месеца), плус улоге на филму и у позоришту, пантомима, припреме политичара за јавне наступе на разним манифестацијама, певаче и водитеље за евровизијску сцену, предавања на Академији... Све је то сабрао и израчунао да има деведесет шест година. Обузела га је депресија, па је отишао код лекара „за главу”.

– Добан дан, добар дан, Ви мени треба некако да помогнете, јер мислим да сам завршио живот. Добро – констатује доктор. Знам, али моје тело је старо 96 година, немам чему да тежим, треба само да вегетирам, а Ви мени „добро”. Зар не би требало да ми дате неку таблету? Сине, истекло је 45 минута, то кошта 50 евра. Да би одлучио да ли си „океј” или ниси, мораш да долазиш два пута недељно, бар два месеца. Брзо израчунам колико би то пара било и – оздравим! Па, опет истим темпом – каже са акцентом који се очитава на лицу.

„Пун” све до октобра

Натеран је, признаје, да живи у овом друштву, у спотовском издању, где ништа не траје дуже од две-три секунде. Зато у ретким тренуцима збрише на Дунав, шета, гледа на другу обалу и ишчекује бродове. Воли да посматра природу, лишће како ћарлија. И лепо му је. Али, и тад размишља како да прикаже тај лист на ветру. Он не уме да стане. Стално измишља нове послове. Неко му је рекао да је радохолик. Пошто иначе ништа од алкохола не пије, то му се допало. Сад је и он неки „холик”.

У овом тренутку Ивица има чврсто испланиране обавезе све до 20 октобра.

Ивица је 1976. године дипломирао на Факултету драмских уметности, одсек глуме, у класи Огњенке Милићевић. Играо је у многим представама не само београдских позоришта, него и даље. У „Мушици” најдуже, чак једанаест година. Међутим, што се њега, тиче, с глумом је раскрстио пре четири године. Последња представа била му је „Антигона у Њујорку” у оквиру „Будва град театра”. За ту представу је иначе радио сценски покрет, улога није планирана, случајно се десила. Играо је леша. Али, било му је веома лепо када је након другог извођења, на гостовању у Подгорици, у наслову преко целе стране освануло „Најбољи мрц у Црну Гору”. У већини случајева он и воли када је у другом плану. Онда више уради, а онако треба да вуче, стално је радилица. Али, рекао је више нећу, јер је почела да га нервира цела ситуација.

– Одрастао сам уз Позориште „Двориште” и неке неформалне трупе где су људи – људи, и договарају се. Сада се све променило. Једног јутра само осване на табли назив неке представе, са неким редитељем којег не знам, тамо негде на списку глумаца сам ја. Како до тога дође и откуд они знају да могу да тумачим ту улогу коју су ми доделили? Да ли ме је неко питао хоћу ли да прихватим? – чуди се наш саговорник.

Представе и за глувонеме

Сем режијом, Ивица се најчешће бави сценским покретом. Рекло би се да истовремено тренира и строгоћу.

– Има позоришта у којима ме по надимку зову Терминатор, негде опет Фирер, па фашиста... Да ли ме се и студенти плаше? Ми смо другари, али сам врло груб по том питању. Ја сам на дужности професора, а они су пристали да буду студенти. Ту смо се скупили силом, са обавезом да нешто научимо. Хоћемо ли ми то урадити с љубављу или са сузама, то је апсолутно њихов проблем. Али, задатак мора да се обави! Нећу згазити себе зато што је неко леп, симпатичан или мало приснији са мном. Та оцена се мора заслужити. Ако неко хоће да покупи и тај део знања – хоће, ако неће, позоришту су потребни и они што носе тацне и отварају врата – каже професор од ауторитета, али не и тврда срца.

– Иначе, пантомимом сам почео да се бавим уз Американку Ану Денис, која је у том тренутку била асистент, сад већ покојном Марселу Марсоу. Као пантомимичар сам, мислим, и примљен на академију. Важио сам за неког ко може свашта да уради с телом. Знали су да кажу: он говори без речи. Касније ме је Савез глувонемих звао да сарађујем са њима.Тако сам са глувонемом децом шеснаест година производио представе. Ишли смо на све њихове европске и светске фестивале, били смо прваци државе... – с поносом истиче уметник.

(/slika2)

Слободно време отима

Мада је опера нешто сасвим друго, „Ла мама” (премијера је недавно одржана на сцени Новосадског позоришта) није ни прва, ни последња за коју је радио сценски наступ. Пошто је наша публика мало одбојна према опери, ове сезоне, поводом  десетогодишњег јубилеја „Лета на Гардошу” жели да доведе троје оперских певача и направи концерт. Отпевали би препознатљиве арије, популарне у целом свету. Да би још више намамио народ, открива нам да управо ради на томе да их прати оркестар од 32 тамбураша. Ивица се силно труди да му то успе, јер на Гардошу оставља душу, снагу, жеље... Док траје ова приредба, он је ту „све живо”, од портира и шофера, до директора. Истина, кошта га великог напора, нервирања, неразумевања... Једино градска општина Земун помаже и чини да то опстане. Зашто онда толико себе даје?

– Зато што обожавам Земун – узвраћа.

На питање шта ради у слободно време, слатко се насмејао.

– Углавном га немам. Отимам га два пута годишње. Једном мора бити зими, да би задовољио своје тело на скијању (ове године сам опет ишао у Аустрију), а лети себи приуштим две недеље једрења. Све остало су ти неки ситни сати у којима, не знам да ли сам икад јавно рекао, обрађујем дрво. Ако би се нешто десило, а спреман сам и на најцрње, да више овај посао због нечега не могу да радим, бих био столар. За себе сам правио све, од степеница до плакара. Нешто најлепше је ипак један старински орман, и то у дуборезу. Био ми је циљ да не уградим ни парче метала, па сам делове склапао путем неких дрвених типлова. Нашао сам и мајстора који ми је у стаклу излио неке руже. У њега је више заљубљена моја госпођа, него ја сам.

(/slika3)

Екипа из снова

Ивица је у Трстенику недавно имао и премијеру представе, новоосноване и једине званичне ромске позоришне трупе, под покровитељством Министарства за националне мањине. Ово му је било посебно занимљиво искуство.

– Мислио сам да ће све ићи нормално, аудиција, пробе... Када сам једног лепог, кишног дана пре шест месеци стигао тамо, ти људи су ме гледали као да сам пао с неба. Неко им је објаснио да сам најчувенији и најпознатији редитељ. Рекао сам да нисам ни најчувенији, ни најпознатији, а они су питали: „Па, што смо ми онда дошли?”. Хоће да раде с најчувенијим и најпознатијим. Питао сам да ли је неко прочитао дело које треба да радимо, а реч је о делу Чехова „Крчма поред друма”. Рекли су да нису. Добро, наставио сам, је л’ неко рескирао да прочита било шта од Чехова? Опет су рекли да нису. Кад сам питао јесу ли прочитали некад неко драмско дело, нису ништа одговорили.

– Је л’ био неко у позоришту да гледа неку представу? – Један је подигао руку.

– А, је л’ неко досад уопште био на некој сцени. Двојица су се јавила.

– Шта сте играли?

– Не, ми смо свирали.

Е, то ми је била екипа. И они су ме звали тиранин, неки су и напустили пројекат, али се ипак све добро завршило. Иначе не пратим своје премијере, али сам тада, срећом, учинио изнимку, па сам остао иза сцене.

У једном тренутку неко ми је шапнуо да је побегао главни глумац, који је иначе запослен као човек који извлачи аут и остале линије на фудбалском терену у Трстенику. Истрчао сам за њим и стигао га на улици. Кукао је да је заборавио текст и да не може да изађе пред публику. Успео сам да га убедим да се врати. Премијера је била врло успешна. Имају позив да дођу у Београд. Спријатељили смо се и много ми је драго што сам радио са њима – искрен је Ивица.  

Коментари0
df771
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља